Zašto je za Italijane odlazak kod zubara luksuz

Cene se vrlo razlikuju između severa zemlje gde sve košta mnogo više pa i stomatološke usluge, te juga gde su cene pristupačnije, mada u svakom slučaju visoke, a zubari koji imaju više godina i iskustva, takođe podižu tarife u odnosu na mlađe kolege. Cena zavisi i od toga da li zubar radi sam u ordinaciji ili je deo veće zubarske ordinacije kao i od nekoliko drugih stvari.

Šta sve utiče na cenu zubarskih usluga

Zubari koji se nalaze u centru koštaju više od onih na periferiji. Onaj koji se tim poslom bavi već godinama i koji je poznat, košta takođe više od drugih, a tu su i fiksni i varijabilni troškovi. Fiskni su oni vezani za zgradu u kojoj imaju ordinaciju i zavise od toga da li su iznajmili prostor ili su vlasnici. A iznajmljivanje prostora u kome se pružaju komercijalne usluge u Italiji može da košta i do deset puta više nego na primer u Hrvatskoj i Sloveniji, pišu italijanski mediji.

U to ulaze i troškovi za osoblje, fiksni troškovi koji se mesečno plaćaju Udruženju stomatologa, zatim troškovi za knjigovođu i troškovi opreme za ordinaciju. Po mišljenju Nacionalnog udruženju zubara Italije (ANDI) cene su visoke samo zato što su takse u Italiji izuzetno visoke. Ako su u Hrvatskoj zubari oporezovani maksimalno 30 odsto u Italiji se to kreće i do 70.

Cene koje variraju su one vezane za materijal za jednokratnu upotrebu, zatim za konsultacije i saradnje sa drugim stručnjacima, cene laboratorije kao i cene materijala iskorišćenog za različite vrste intervencija. No bez obzira na to, sve to ne opravdava izuzetno visoke cene zubara zbog kojih Italijani sve češće odlaze u inostranstvo. Hrvatska, Slovenija, Srbija su destinacije za koje se najviše opredeljuju.

Italijanski mediji upozoravaju zubare da je došlo vreme da se trgnu i siđu sa prestola jer su se vremena promenila te način života na koji su navikli: nekoliko kuća van grada (more, planina), nekoliko automobila, menjanje sekretarica, ordinacije u samom centru grada.

Kolike su prosečne cene u Italiji

Kada govorimo o prosečnim cenama, u Italiji se vađenje jednog zuba kreće od 100 do 150 evra minimalno, plombiranje od 80 do 150 evra, izbeljivanje zuba se kreće od 250 do 500 evra, skidanje kamenca minimum 100 evra. Jedan most ili fiksna proteza koji zamenjuje jedan ili više zuba koji nedostaju u Italiji u proseku koštaju minimalno oko 2.400 evra pa naviše. To je naime istraživanje agencije Altrokonzumo koja se bavi upoređivanjem cena proizvoda i usluga vodeći računa o potrošačima.

Njihovo istraživanje pokazuje i da tehničar koji izvodi protetske radove za stomatologa traži u osnovi 600 evra, a sve ostalo je zarada samog zubara. Dakle za maržu od skoro 300 odsto vrlo je teško pronaći opravdanje.

Situacija je još komplikovanija kada se radi o implantatima koji se rade od titanijuma gde od izbora marke zavisi i cena. U jednom italijanskom gradu cena može da varira i do tri puta u odnosu na to koji se zubar izabere.

Cena sertifikovanih implantata se kreće od 70 za bazični model do 180 evra za vrhunske modele poznatih evropskih kuća poput Straumanna ili Nobel Biocare-a. To su dakle cene koje plaća zubar no, nažalost, cenovnik za pacijente u Italiji je dramatično različit te cene bivaju više i za 1.000 odsto.

Za jednu krunicu od keramike najniža cena je od 500 do 1.000 evra dok u određenim italijanskim gradovima koštaju mnogo više. Isto važi i za one implantate koji nemaju sertifikat i važe za jeftinije, a najčešće su kineske proizvodnje i kraće traju. Implantati koji su „firmirani“ koštaju od 180 evra koliko za njih plaća stomatolog do 1.500 do 2.000 evra za pacijente za jedan zub. Neka druga istraživanja pokazuju da se cene za krunicu jednog zuba kreću između 800 i 3.000 evra po zubu i od 3.000 do 30.000 za celu vilicu.

Zubarski lobi ne želi da se išta menja

U Italiji ne postoji nacionalni, zakonski utvrđen cenovnik koji bi određivao maksimalnu visinu cene usluga, tako da sami stomatolozi određuju koliko će naplaćivati svoje usluge bez da bilo kome polažu račune. Oni se opravdavaju rečenicom: „Niske cene znače da su materijali loši kao i sam stomatolog, dok visoke cene znači da vam o zubima brine profesionalac koji kupuje samo kvalitetan materijal“.

Zubari se takođe žale da su takse toliko visoke da su prinuđeni da imaju tako visoke cene, ali da je zaista tako, ne bi se sigurno odlučivali na samostalan rad u svojoj ordinaciji, već bi se udružili sa nekoliko stomatologa i nudili usluge po znatno nižim cenama, ali bi zato i njihovi troškovi bili manji.

Mediji koji se bave sektorom stomatologije često pišu da se radi o zubarskoj kasti koja ne želi da se odrekne dobrog života iako Italijani sve češće organizovano odlaze u susedne zemlje koristeći tzv. zdravstveni turizam. Italijanski zubari izjavljuju da u inostranstvu pacijentima uništavaju zube, dok sa druge strane ti isti zubari šalju digitalne otiske zubnim tehničarima u Hrvatskoj ili Albaniji koji im šalju spremne proteze po znatno nižoj ceni.

Dakle, sa jedne strane, oni su ti koji uništavaju zube pacijentima, a sa druge strane ti isti zubari koji ih optužuju traže od njih da im rade implntate jer koštaju znatno manje. Čak mnogi od njih koji žive blizu Slovenije i Hrvatske prelaze granicu i odlaze kod tehničara koji im naplaćuju po mnogo nižoj ceni nego u Italiji.

No oni i dalje ne žele da spuste cenu svesni da mnogi ljudi nemaju mogućnosti ili nemaju poverenja da se odluče za odlazak u inostranstvo. Tako da se većina Italijana bavi zubima samo onda kada imaju potrebu, a ne iz estetskih razloga jer su cene tolike da mnogi ljudi jednostavno odustaju. Italijanski mediji pišu da oni Italijani koji se pak odluče za odlazak u Hrvatsku i Rumuniju to rade jer su cene niže za od 30 do 50 odsto.