„Mama bajsevi“, neobično rešenje za prevoz dece u Japanu

Japanskim ulicama, posađena na roditeljske bicikle, jezde dečica na putu za obdanište, školu ili dopunski boravak posle nastave. Njih, često po dvoje na istom dvotočkašu, u velikoj žurbi transportuju njihove vredne i posvećene majke, od kojih mnoge, nakon isporuke potomstva na odgovarajuću adresu i same stupaju u železničke vagone nakrcane službenicima koji hitaju na posao.

Majke u Japanu, naravno, nisu nadljudi – njihov napor da prebace potomstvo do obrazovnih ustanova i nazad pomaže tehnologija. Naime, u Zemlji izlazećeg sunca bicikli koji su opremljeni sedištima za prenos dece i korpama za nošenje torbi i potrepština iz samoposluge, od milošte poznati kao „mama bajsovi“, često su snabdeveni i malim električnim motorom koji im daje potisak na uzbrdicama i uopšte olakšava okretanje pedala.

Otelotvorenje pragmatizma

„Mama bajsevi“ su božji dar za domaćice i zaposlene majke – oni ne samo da štede vreme i snagu, već i živce, jer s njima nema plača zbog umora, potezanja roditeljskih nogavica, objašnjavanja i dečjeg moljakanja da budu ponesena. 

Neizostavni predmet u savremenom japanskom domaćinstvu, naročito u većim gradovima, gde zbog prenaseljenosti i nedostatka parking prostora za automobile porodice obično moraju da plate po 300, 400 dolara mesečno samo da bi imale gde da drže svog četvorotočkaša, sveprisutni „mama bajsevi“ jezde japanskim trotoarima, često praćeni radoznalim pogledima stranih turista.

U skučenim urbanim uslovima oni su praktičniji od automobila, ne samo zato što se mogu držati u stanu ili na ulazu u zgradu, te ne zahtevaju trošak za plaćanje parking mesta, gorivo i osiguranje, već i zato što vlasnike štede od zastoja u saobraćaju. 

I mada najkvaliteniji „mama bajsevi“ sa električnim motorom koštaju više od hiljadu i po evra, zbog čega se često prodaju na rate, oni ne zahtevaju nikakvo posebno održavanje, pa generalno važe za potpuno isplativu investiciju. 

Ona domaćinstva koja imaju samo jedno dete i ne mogu sebi da priušte luksuz posedovanja električne pogonske jedinice, opredeljuju se za mnogo jednostavnije i stoga jeftinije bicikle – obične porodične dvotočkaše s korpom montiranom na upravljaču i sedištem za dete postavljenim iza sica.     

Problematična veličina

Ti ingeniozni transporteri potomstva i robe za domaćinstvo omiljeni su među ženama zbog svoje praktičnosti – jednostavno rečeno oni završavaju posao, bilo da je reč o obdaništu, školi ili supermarketu.

Očevi su radi da finansiraju njihovu kupovinu i tako suprugama olakšaju kretanje s decom, te povećaju efikasnost funkcionisanja domaćinstva. 

Iako su „mama bajsevi“ lako prepoznatljivi i među porodicama vrlo omiljeni, ljubav prema njima nije univerzalna – sa svojim velikim dečjim sedištima na kormanu i iza sica i/ili plastičnim korpama koje mogu poneti petnaestak kila tereta, oni zauzimaju mesto za dva, pa i tri bicikla u tesnim parkinzima predviđenim za dvotočkaše.

To iritira druge korisnike, posebno zbog toga što komunalna policija svakodnevno revnosno odnosi bicikle ostavljene van ograničenog prostora namenjenog za njih i potom uredno naplaćuje ležarinu za njihovo čuvanje. 

Takođe, neredak je prizor u kojem je dete iza leđa majke zaspalo tokom vožnje i u snu se neprimećeno povilo na stranu tako da mu gornji deo tela štrči izvan sedišta – to je opasna situacija u kojoj na uskom trotoaru dečja glava uvećana zaštitnim šlemom juri u susret prolaznika i drugih biciklista. 

„Mama bajsevi“ su izazov za pešake i druge učesnike u saobraćaju i zato što zbog svoje mase i veličine teže menjaju pravac kretanja.

Evolucija koja traje

„Mama bajseve“ sa pomoćnim električnim motorom proizvode „Jamaha“, „Panasonik“ i druge ugledne japanske kompanije, koje se trude ne samo da mušterijama pruže akumulatore s većim kapacitetom i bržim punjenjem, već i da učine da njihovi dečji transporteri imaju čvršću ali lakšu konstrukciju i više udobnosti. 

Detaljnost i pragmatičnost s kojom se Japanci posvećuju njihovom unapređenju ilustruje i činjenica da dečja sedišta koja se montiraju na njih često imaju i providnu, plastičnu navlaku koja mališane štiti od kiše i vetra, kao i stepenicu koja većoj deci omogućava da se sama popnu do njega.

Neka od tih sedišta su, zapravo, prave male fotelje i po složenosti nadilaze ona koja se postavljaju u automobile. Ti bicikli tako, kao proizvod, neprestano evoluiraju. 

Ostaje, međutim, da se vidi da li će društvena evolucija u međurodnim odnosima koja je sada u toku u Japanu dovesti do toga da naziv te vrste porodičnog bicikla za prevoz dece i potrepština za domaćinstvo bude promenjen na način koji ne podrazumeva da ga voze isključivo majke, odnosno, žene.