Da li su spomenici i nazivi ulica zaista čuvari sećanja na velikane

Ako spomenici zaista čuvaju sećanje, onda nema sumnje da Skoplje prednjači u tome. U ovom gradu pre sedam godina za samo jednu noć postavljeno je više od 40 spomenika, pa se tako danas pošta može odati između ostalog Aleksandru Makedonskom, majci Terezi, Vinstonu Čerčilu, Tošetu Proeskom. Ali, šta ukoliko narod ne želi takve spomenike, da li su oni i tada čuvari sećanja?

„Mi znamo iz vremena socijalističke Jugoslavije, Srbije, da je dizan čitav niz spomenika koji možda nisu bili utemeljeni u onome što je narod želeo i očekivao, a takođe postoji i praksa proteklih decenija da se izgradnjom određenih spomenika i davanjem imena određene ulice na neki način podiđe javnosti“, kaže istoričar Bojan Dimitrijević.

Ili diplomatski laska određenoj državi. Tako je Beograd dobio spomenik lidera azerbejdžanskog naroda Hejdara Alijeva, ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, a Novi Beograd obeležje kineskog filozofa Konfučija, kao i statuu kazahstanskog pesnika-Žambila Žabajeva.

Takođe, nisu retke ni situacije u kojima bi građani radije da iz sećanja izbrišu pojedine spomenike ili imena. Na njihov zahtev uklonjena je bista Jurija Gagarina, a negodovalo se i na izgled spomenika Patrijarhu Pavlu. U Nišu peticija protiv imenovanja ulice Šabana Bajramovića, a u Čačku je aktuelna polemika oko toga da li Sonja Savić zaslužuje ulicu.

„Ako imate valjano objašnjenje onda ne bi trebalo da bude mnogo samoupravljanja u oceni da li je to ime adekvatno ili ne da li je ta ličnost adekvatna ili ne. Tako da mislim da svaki predlog koji je vezan ili za ime ili za spomenik ili za ulicu što je u vezi sa tradicijom treba da ima valjano istoriografsko i kulturno objašnjenje i onda sve te kritike mogu vrlo lako da otpadnu i prosto da vreme potvrdi da je izbor bio valjan“, smatra Dimitrijević.

Negodovanja nisu novost, a u Zavodu za Zaštitu spomenika Beograda podsećaju da je najbolji test za neko obličje i obeležje upravo vreme.

„Nakon Prvog svetskog rata je prošlo to vreme i sećanje koje je trebalo da simbolizuje Pobednik, koji je bio vesnik slobode. Tako da je odlučeno da on dobije novu simboliku i da predstavlja solunskog ratnika. E zato je i bio problem kad je odlučeno da se postavi na Terazijama. Sa jedne strane su se bunili zbog njegove nagosti, a sa druge strane da ne liči na solunskog vojnika što on faktički i nije bio tako da je i tu postojao jedan pritisak javnosti tako da je spomenik uklonjen i stavljen na mesto gde se danas nalazi“, objašnjava Bojana Ibrajter Gazibara iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Ne mora uvek grandiozno

Polemika je bilo i kada je odlučeno da se deo Mačvanske na Vračaru preimenuje u ulicu Mome Kapora. Na sreću, samo se raspravljalo o dužini ulice, kaže Ljiljana Kapor, supruga pisca i slikara.

„Pošto je to kratka ulica, bilo je pitanja zašto ne neka duža ili neki bulevar. Bilo je tu i preterivanja. Mislim da je ovo najlepša ulica na svetu i Mominu ulicu koja izlazi pravo na hram. Nisam čula, bilo je mnogo lepih komentara“, kaže supruga velikog pisca.

Za Momu Beograd je bio centar sveta, a ova ulica i skver, prema njenom mišljenju ne samo da su najbolji način da mu se grad oduži i sačuva sećanje na njega, već i lekcija za one koji tek dolaze.

„Mislim da je ne samo važno čak i neophodno zato što dolaze neke nove generacije, neki novi klinci, koji zahvaljujući ovim novim tehnologijama mogu, ako prođu ili ulicom ili trgom ili pored spomenika, da se zainteresuju i da to izguglaju“, smatra Ljiljana Kapor.

U ovoj ulici sve je na svom mestu, međutim ima i onih u kojima najmanje tabla fali. Slučaj sa spomenicima je drastičniji, pa čak i kada estetski i politički zadovoljavaju javnost. O čemu govorimo biće vama jasno kada ispred Paviljona Cvijete Zuzorić na Kalemegdanu umesto statua golubova vidite samo prave golubove.

„Materijal od kojeg su spomenici napravljeni je najčešće materijal koji interesuje sakupljače sekundarnih sirovina, u pitanju je bronza ili mesing. I nažalost veoma često se dešava da su delovi spomenika ili čak celi spomenici ukradeni ili oštećeni“,

A kada ih nema jasno je da ne mogu ni da pokušaju da ostvare svoju ulogu i podsete na nekoga.

Umesto da čuva sećanje na lik i delo patrijarha Pavla, spomenik kod crkve Svetog Marka, postavljen pretprošle godine, izazvao je pretežno negativne reakcije.

Iako protivan meri i ukusu javnosti, ovaj spomenik, primer je toga, da materijalizovano obličje ne može da potisne sve ono što je verski poglavar značio narodu. Baš kao što ni arhitektonski najidealniji spomenik ne može da sačuva sećanje na osobu koja je nepoželjna.