Zašto sve više ljudi pati od hroničnog umora

Umor je inače posledica prevaziđenosti adaptacionih sposobnosti organizma, posebno centralnog nervnog sistema, odnosno mozga, objašnjava profesor Ranko Raičević, predsednik Društva neurologa.

„Mozak je praktično središte svih središta, jer 13 milijardi neurona su 13 miliona baterija niske snage. Mozak je električno aktivan i može da se potroši, a može da se dovede i u stanje ili da se 'resetuje', da se izgubi svest, kao kada se dešava epileptički napad, ili dolazi do sindroma hroničnog zamora, kada mozak čuvajući one ključne poluge našeg održavanja – kontrolu rada srca, kontrolu rada disanja – on polako gasi pojedine delove mozga, jer praktično, na taj način sam sebe štiti, odnosno štiti naš opstanak“, naglašava profesor.

Koliko odmora nam je potrebno

Sve priče da možemo besomučno dugo da radimo, kao i da postoje ljudi koji ne moraju dugo da spavaju, su apsolutno netačne, naglašava gost Beogradske hronike.

Mozak čoveka mora na dnevnom nivou da provede u stanju sna najmanje sedam sati. Ako spavamo manje, stvaramo uslove za razvoj raznih psihosomatskih oboljenja. Ali ne valja ni ako se spava mnogo duže.

„Pa se kaže, ako spavamo duže od osam i po sati, zbog tih biohumoralnih promena, hormonskih promena, te osovine koja je evoluciona i milijarde godina su dovele do toga da se neki hormoni luče u određenim periodima dana“, dodaje neurolog.

Za našu vremensku zonu idealno vreme za odlazak na spavanje je između 22 i 22.30, a da se ustaje između šest i sedam sati. Treba imati u vidu da nije isto ako spavamo četiri puta po dva sata ili sedam sati u kontinuitetu.

Kada se treba obratiti lekaru

Ukoliko je neko hronično jako umoran ili toliko razdražljiv da to očigledno primećuje njegova okolina, svakako se treba obratiti lekaru. Još jedan oblik tog hroničnog umora je i takozvani sindorm sagorevanja.

„San je neophodan uslov za zdravlje mozga“, ističe profesor Raičević.

Postkovid sindrom zamora

Mnogi se žale i da posle preležane kovid infekcije mnogo zaboravljaju, teže uče, teže se koncentrišu, lako se zamaraju i bez većih fizičkih napora.

Profesor Raičević kaže da se lekari nadaju da će ovi procesi biti reverzibilni i da će se stanje kod ovih pacijenata popraviti, pre svega kod mlađe populacije.

„Ali nisam siguran da neke stvari neće ostati kao dugotrajna, a možda i doživotna posledica. Kada je počela kovid infekcija, znali smo da trećina pacijenata ima, takozvane moždane simptome, odnosno simptome zahvatanja centralnog nervnog sistema. Ono što sigurno znamo je da je to multisistemska bolest sa ključnim poremećajima oštećenja malih krvnih sudova, a mozak čoveka, iako čini jedan posto težine, troši dve trećine glukoze i petinu krvotoka“, objašnjava doktor.

Zato sve to što oštećuje respiraciju, odnosno oksidaciju glukoze i potrošnju energije, dodaje profesor, pre svega štetiti mozgu. Zato je u ovim postkovid posledicama mozak organ koji daje najviše simptoma – emotivnu maglu, zaboravnost, lošu koncentraciju, lako zamaranje, ali daje i nove faktore rizika za moždani udar, a javljaju se i oštećenja perifernog nervnog sistema.