Spavate, ali vas san ne okrepljuje – obratite se lekaru

Hronični umor medicina u poslednje vreme prepoznaje kao distinktivan sindrom. To je poremećaj koji traje najmanje šest meseci, veoma je složen i sistemski zahvata različite organe i manifestuje se vrlo polimorfnom kliničkom slikom.

„Čovek se oseća umorno i nema osećaj da bilo šta što čini može da mu pomogne da se nosi sa svakodnevnim, a još manje sa vanrednim zahtevima“, objašnjava gošća Jutarnjeg programa, profesorka Nevena Čalovski Hercog, psihijatar.

Uzroka je mnogo, a dijagnoza se ne može postaviti samo na osnovu jednog parametra, napominje profesor Sanja Mazić, fiziolog. Dugo se mislilo da je uzrok neki virus. Uglavnom se sumnjalo na Epštajn-Barov virus koji izaziva i mononukleozu, ali je kasnije odbačena ta pretpostavka.

„Pacijenti se najviše žale da su izgubili ono što se najčešće zove sposobnost da se raduju životu. Takođe se žale da se permanentno osećaju nesposobno da izvrše i najminimalnije dnevne obaveze. A kada se ujutru probude, osećaju se kao da nisu spavali. Loše su volje, teško im je da ustanu iz kreveta. Uz to se sekundarno javlja osećanje niže vrednosti, preispitivanje i nešto što vrlo liči na potištenost i depresiju, iako nije depresija“, naglašava profesorka Čalovska Hercog.

Svima nam se dogodi da nekih dana ili nedelja ne spavamo dobro, da smo uznemireni i da imamo osećaj umora. Međutim, kada se dobro naspavamo, svi simptomi nestaju, dok u slučaju hroničnog umora simptomi traju duže od šest meseci, što je potrebno da bi se postavila dijagnoza, napominje profesorka Mazić.

Sindrom hroničnog umora utiče na fizičko i psihičko zdravlje ljudi. Sposobnost pamćenja opada, kao i koncentracija i javlja se jak osećaj bezvoljnosti i nemotivisanosti. Međuljudski odnosi trpe. Kada ovakvo stanje dugo traje javljaju se i fiziološki simptomi, od uvećanih limfnih žlezda, bolova u zglobovima i mišićima, poremećaja u radu gastro-intestinalnog trakta i jaka polimorfna sistemska dekompenzacija koja dugo traje, dodaje profesork Čalovska.

„Ovo je jedna od retkih zdravstvenih tegob kod koje aerobna aktivnost, kao na primer šetnja, dovodi do pogoršanja simptoma. Tako da pored kognitivno-bihevioralne terapije, koja je u suštini terapija za ovu bolest, fizička aktivnost jeste deo terapeutskog postupka, ali izuzetno strogo dozirana i korak po korak planirana. Jer ovi pacijenti se upravo žale na to da im čak i male dnevne aktivnosti, i fizičke i mentalne, izazivaju osećaj umora i oni nisu u stanju da to obave“, ističe profesorka Mazić.

Program fizičke aktivnosti se mora prilagoditi svakom pacijentu. Počinje se sa kratkim šetnjama i vodi se dnevnik fizičkih aktivnosti na osnovu koga pacijent i lekar pokušavaju da napave individualno prilagođen plan aktivnosti koji će da doprinese poboljšanju situacije, a da ne izazove dodatne poremećaje, dodaje dr Mazić.

Problem kod poremećaja hroničnog umora je i to što se on teško dijagnostikuje zbog niza različitih somatskih i psihičkih poremećaja koji ga prate. Ovih dana se vodi i debata da li infekcija koronavirusom izaziva ovaj sindrom, no pošto nije prošlo dovoljno vremena još uvek nema validnih dokaza za ovu tvrdnju.

„Podataka nema, ali se koristi poređenje sa Sarsom. Jedna studija je pokazala da 27 odsto pacijenata čak četiri godine posle Sarsa ima hronični umor i teškoće u svakodnevnom funkcionisanju. Jedna studija u Londonu je pokazala da polovina obolelih od ovog virusa ni posle godinu dana nije uspela da se vrati na posao“, navodi gošća Jutarnjeg programa.

Rizične grupe su ljudi između 30. i 50. godine života. Žene su četiri puta pod većim rizikom, a svega 10 odsto ljudi se uspešno oporavi, što veoma brine, kao i to što se kod jako malog broja pacijenata pravilno dijagnostikuje ovaj poremećaj. 

„Onda ljudi budu dugo disfunkcionalni, osećaju se stigmatizovano i neshvaćeno. Ne veruje im ni porodica, ne veruju im na poslu, ne veruju im lekari“, ističe profesorka Čalovska Hercog.

U praksi se pokazalo i da ovi pacijenti često na svoju ruku uzimaju neke lekove, posebno lekove koji bi trebalo da im pomognu da bolje spavaju ili koji treba da ih stimulišu. Takođe, zbog bolova u zglobovima i mišićima uzimaju analgetike, a to ne bi smeli nikako da čine jer ovi lekovi mogu da pogoršaju njihovo stanje, pa čak i kada ih dozira lekar, koji mora biti dobro upoznat za ovom vrstom poremećaja, naglašava na kaju gostovanja u Jutarnjem programu prof. dr Sanja Mazić.