Vlatko Stefanovski za RTS: Više sam verovao muzici nego rečima

Beogradski džez festival i cela sezona se odigrava pod specifičnim uslovima. I svaki koncert je veliki događaj. Sa druge strane naša publika uvek sa nestrpljenjem očekuje vaše nastupe. Šta za vas znači u ovom trenutku izlazak na beogradsku scenu?

– Ne samo na beogradsku, izlazak na bilo koju scenu je sada privilegija i praznik. Jer nema uopšte tih dešavanja kulturnoumetničkih. Izvođači su ostali bez posla. Ali evo, zajedno s Matijom Dedićem, to je jedna vrsta premijere, jedno novo iskustvo, jedna nova avantura u koju ulazim muzički.

Čini se da u vašoj biografiji veliko mesto zauzimaju baš takvi muzički dijalozi.

– Nažalost u poslednje vreme smo svedoci, ima puno nepotrebnih reči, nepotrebnih razgovora, da ne pominjem govor mržnje koji je onako brutalan i koji je uvredljiv. Tako da ja sam stalno više verovao muzici nego rečima. Jer muzika nekako direktnije dotakne srce nečije.

U srcu džeza nalazi se iprovizacija, a vi improvizaciju koristite svakodnevno kao deo vašeg rečnika, a opet ne ističete da ste ste džez muzičar. Da li je uopšte potrebno dadelimo muziku na žanrove?

– Džez podrazumeva određeno teoretsko znanje i potkovanost. Nisam nikada govorio da sam džez muzičar. Sebe sam nazivao rok muzičarem, rok gitaristom, da bih se zaštitio, da bi se odbranio. Inače improvizacija je moj svakodnevni rečnik, kao što ste rekli, Ja tako komponujem.

Vaš najnoviji album koji je nedavno objavljen nastao je u vreme pandemije, pa nije li pandemija donela i nešto dobro za muzičare? 

– Radio sam desetak meseci od januara do oktobra, i snimio album koji sam nazvao "Taftalidze Shuffle", koji je posvećen mom naselju, ili nekoj mojoj rutini po tom naselju. I onome kad su ljudi svirali uživo, kad nije bilo kompjutera i tih igračaka, nego kad se gitara uključivala u pojačalo. Tad se sviralo sa radošću.