„Trideset godina mature“ – kako su srušeni snovi jednog beogradskog razreda

Generacija maturanata iz 1989. godine je moja generacija

Na slici ispred stepeništa Osme beogradske gimnazije, uz malo napora, među drugim poznatim licima prepoznajem i osamnaestogodišnjeg sebe. Jesam li to zaista bio ja? Jesmo li dečak iz 1989. i današnji ja zaista ista osoba?

To je generacija rođenih 1970-1971. godine, onih koji su odrasli i završili školu u bivšoj Jugoslaviji. Kada je trebalo da učine sledeći korak i započnu odrasle živote, pred njima se otvorila provalija devedesetih godina: raspad države, ekonomski slom, međunarodna izolacija. Period posle 2000. protekao je u (uzaludnom) iščekivanju željenih promena nabolje.

I, evo nas u 2023. godini, trideset i kusur godina kasnije. Prstom prelazim preko likova na fotografiji iz gimnazije: Katarina je u Holandiji, Dina je u Austriji, Vesna je u Americi, Maja je u Brazilu. Bar jedna trećina je u inostranstvu. Mnogi su postali lekari, neki vrlo ugledni, neki su novinari, muzičari, fotografi.

Teška istorija poslednjih decenija ostavila je, naravno, pečat na sve generacije – na neke druge možda i više. Te ljude nikako ne treba posmatrati (samo) kao žrtve jednog vremena. Uprkos svim okolnostima, moji školski drugovi živeli su svoje živote, nalazili načina da ostvare svoje potencijale, talente i jednostavno ispisivali svoje sudbine. Ali svaka od tih pojedinačnih priča, kad se zagrebe ispod površine, može da ponudi šire, univerzalnije odgovore na pitanja o odnosu pojedinca i istorije.

Jedno naizgled naivno pitanje moje petnaestogidišnje ćerke koja odrasta u Briselu, kako to obično biva, nateralo me je na razmišljanje.

„Tata, zašto Srbija nije u Evropskoj uniji?“

Zaista, zašto?

Više od 30 godina posle pada Berlinskog zida i 20 godina posle kraja jugoslovenskih ratova, Srbija ne samo da nije postala članica EU već više nije sigurna da li to želi – niti gde je njeno mesto na mapi kontinenta.

Uoči premijere filma Trideset godina mature kolege novinari me pitaju da li smo na proslavi godišnjice probali da utvrdimo šta je danas preostalo od nekadašnjih generacijskih snova. Iskreno, mislim da smo više brinuli o tome koliko je kome preostalo kose i koliko je vidljiv višak bora i kilograma.

Ali razmišljanje na koje me je podstaklo pitanje ćerke, vodi me upravo u vreme mature.

Izbor da se u filmu bavim školskom generacijom nije nastao zbog toga što je ona po nečemu izuzetna, nego upravo zbog koincidencije da smo završili školu i spremali se da započnemo život u trenutku jedne ogromne promene u Evropi: pada Berlinskog zida i Gvozdene zavese.

Delovalo je to kao veliko otvaranje, kao stvaranje neverovatnih mogućnosti za ceo kontinent, tada možda isuviše ružičasto i utopijski. Ali za nas je to bio trenutak u kojem se dešava nešto potpuno suprotno, trenutak u kojem se čini da mi počinjemo svoj nesporazum sa istorijom – možda baš zbog izbora koji su napravljeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Teško je vraćati točak istorije, i praviti alternativne scenarije, ali da je tada, recimo, umesto parole 'Svi Srbi u jednoj državi', Srbija izabrala Evropu kao slogan, možda bi stvari danas drugačije izgledale. Možda bi međunarodna pozicija Srbije i u odnosu na takozvana nacionalna pitanja drugačije izgledala. Ali politička elita i većina građana smatrala je da mi imamo neka važnija posla.

Kada tridesetak godina kasnije podvučemo crtu, vidimo da Srbija nije postala članica EU, za razliku od većine zemalja istočne Evrope i nekih iz bivše Jugoslavije, a nije ostvarila ni nacionalne ciljeve shvaćene na taj način iz 90-ih godina. S te strane, bilans je – dvostruko negativan.

Prema rečima jednog od pripadnika te generacije i protagoniste filma: „Krajem osamdesetih nismo imali nikakvog razloga da se osećamo inferiorno u odnosu na bilo kog drugog klinca tada u svetu, po muzici koju smo slušali, filmovima koje smo gledali, knjigama koje smo čitali i nekom širem osećaju slobode... Delovalo je da je potrebno samo malo, samo još da padnu ti neki poslednji tabui socijalističke Jugoslavije i da konačno i mi budemo 'kao svet', kao zemlje na koje smo gledali kao na uzore. Ali to se nije desilo...

Očigledno, malo toga smo razumeli tada i nismo zapravo znali u kojoj zemlji živimo.“

Za drugog protagonistu filma, „naša generacija jednostavno nije dobila šansu, već smo prosto suočeni s onim što nam je bilo nametnutno ili servirano“.

Ali, ako početkom devedesetih nismo dobili šansu, već su nam nametnuti nacionalizam, nasilje i rat, ako smo prosto morali da kusamo šta nam je bilo servirano – šta je sa situacijom danas? Šta je sa periodom u kojem je naša generacija mogla da odlučuje? Je li to naša odgovornost što više od polovine mladih ljudi danas, po brojnim istraživanjima, navodi da planira odlazak iz zemlje?

Ipak, ovaj „filmski“ susret s ljudima moje generacije i generacijom njihove dece ponudio je razloge za optimizam. Neki od vršnjaka planiraju povratak u Srbiju, makar u penziji. Priprema za sticanje srpskog državljanstva za devojčicu koja odrasta u Briselu ukazuje na jednostavnu istinu: svaka generacija mora da ima svoju šansu, ne pristajući da bude određena nekim teškim istorijskim nasleđem.

Za nas, nekadašnje maturante, danas pedesetogodišnjake, a bogami i celo društvo, važno je povremeno staviti prst na čelo i pogledati se u ogledalu. To je ono što pokušava film Trideset godina mature.