„Begunac“, RTS-ov favorit za Oskarovski het-trik

Begunac počinje pitanjem šta je dom? „Dom je bezbedno mesto, negde odakle čovek ne mora da ode. Dom nije nešto privremeno“, odgovara glavni protagonista Amin, izbegao iz Avganistana pri prvom dolasku mudžahedina na vlast, sada uspešan naučnik, homoseksualac koji planira da se venča sa svojim dugogodišnjim partnerom.

Amin je po mnogo čemu begunac i poverava se svom prijatelju režiseru. Nakon godina straha i skrivanja po njegov život u Danskoj potencijalno razorne istine, Amin iznosi svoju priču u formi psihološke terapije. Površno gledano, spomenute teme koje Begunac dotiče mogu delovati kao lov na nagrade.

Ali ne, radi se o potresnom i vrlo uzbudljivom delu gde jednostavna animacija služi ne samo kao sredstvo da se sakriju neki identiteti, već je ilustracija životne priče, bez upadanja u zamku patetike.

Amin putešestvije započinje u idealizovanom Avganistanu svog detinjstva, igrajući se s braćom i sestrama, sa brižnom majkom, ali pod senkom jedne od najturbulentnijih država na svetu i nestankom oca u previranjima osamdesetih godina prošlog veka. Rat mudžahedina potpomognutih Amerikancima i komunističke vlasti zbog koje interveniše Sovjetski Savez budi asocijacije na trenutna slična dešavanja.

Iz ratnog vihora porodica beži tamo gde je jedino mogla – u Moskvu, gde ih dočekuje raspad države i katastrofalno stanje u društvu. Finansijska pomoć im je stariji brat, pred mobilizacijom izbegao u Švedsku, ali porodica teško može krenuti dalje.

Put onoga što vide kao bolji život kreću odvojeno, vreme ispunjavajući gledanjem telenovela, dok Amina zbunjuje sopstvena homoseksualnost, ono „za šta u Avganistanu ne postoji ni reč“ i zbog čega očekuje odbacivanje najbližih. Rusija je rastrzana između raspojasanih korumpiranih policajaca i ispraznog konzumerizma oličenog u „Mekdonaldsu“, a u nedostatku izbegličkih ruta jedino su rešenje krijumčari ljudima.

Igrom sudbine, Amina na kraju puta porodica ne odbacuje, već on mora da pobegne od nje, pošto je boravišnu vizu u Danskoj dobio kao maloletnik bez ikog živog, te bi saznanje da porodica postoji moglo da dovede do deportacije.

Društveno i političko okruženje Begunac ilustruje arhivskim snimcima rata u Avganistanu, stanja u Rusiji nakon raspada SSSR-a, katastrofalnih uslova u izbegličkim smeštajima u Estoniji, pa sve do SAD-a gde Amin odlazi ostavljajući svog partnera, uvek smeštajući konkretne životne ciljeve ispred ljudi. I tu je večiti begunac.

Ovi stvarni arhivski snimci služe kao podsećanje da Aminova priča nije izmišljena i podsećanje je koliko dobro poznati istorijski događaji zapravo u sebi nose brojne priče običnih, neimenovanih ljudi. S druge strane, animacija pomaže u dočaravanju duhovnog stanja protagonista, od žaoke koju nosi „namigivanje“ Žan-Kloda Van Dama u koga je Amin kao tinejdžer bio krišom zaljubljen, pa do naizgled čudnovatog osećaja teskobe koju ljudi u bekstvu osećaju ne samo u zatvorenim prostorima poput iznajmljenog stana, potpalublja broda, teretnog kontejnera ili policijske marice, već i šume ili grada.

Bekstvo je u ovom filmu ne samo način da se spase život, a kasnije i sačuva od istine, već je i stalno kretanje u potrazi za identitetom, ambicijom i za neke ljude teško uhvatljivim domom koji „nije privremen“.

Bong Džun Ho, režiser Parazita, naveo je Begunca kao najdirljiviji film koji je gledao 2021. godine. Neka bude i ovenčan najpoznatijom filmskom nagradom, Oskarom.