Kjubrikova „Paklena pomorandža“ – jedan od najboljih i najkontroverznijih filmova svih vremena

Objavljena 1962. godine, mračna satira Entonija Bardžisa Paklena pomorandža sletela je na ulice Engleske kao priča od 21 poglavlja o tinejdžerskoj naklonjenosti ekstremnom nasilju i antidruštvenom ponašanju. Knjiga je doživela meštovite kritike, ali ju je ubrzo zasenila adaptacija Stenlija Kjubrika 1971. godine, sa Malkolmom Mekdauelom u naslovnoj ulozi.

Pedeset godina kasnije, Paklena pomorandža jednako je briljantna i uticajna kao i prvog dana. Vizije budućnosti kao iz noćnih mora, postale su klasici i savremene književnosti i filmske umetnosti.

Nakon božićne premijere 1971. godine, film je zabranjen u nekoliko zemalja, a sam Kjubrik je zahtevao da film bude povučen iz britanskih bioskopa 1973. godine. Povezivan sa stvarnim silovanjima i ubistvima, film je doveo do toga da je Kjubriku prećeno smrću, što je zahtevalo  celodnevno obezbeđenje njegove zabačene kuće u Hertfordširu.

Veliki deo početnog zaveštanja filma bio je zasnovan na histeričnim naslovima u tabloidima i veoma neprijatnim intervjuima sa glumcima filma.

Kjubrik je duboko verovao da se velika gluma dešava onda kada glumci nisu pripremljeni i kada su preplavljeni osećanjima. Sasvim očekivano, ponekad je preterivao u ovom pristupu.

Efekti koje je film imao na društvo nisu lako bili zaboravljeni. Novine su bile ispunjene groznim pričama o zločinima inspirisanim filmom, a termin odbrana Paklene pomorandže postao je zvaničan izraz u sudnicama.

Kjubrik je, naravno, negirao uticaj filma na počinjena nasilja. Tvrdio je da umetnost preoblikuje život, ali ga ne stvara.

I pedeset godina kasnije, u srcu Paklene pomorandže nalazi se problematična dvosmislenost. Da li je lična autonomija jednog čoveka važnija od bezbednosti javnosti? To je i danas aktuelno pitanje u svetu #metoo pokreta i protesta protiv lokdauna.

Nije stoga ni čudo što ovaj film kroz tolike generacije osvaja, zabavlja, izaziva i uznemirava svojom paklenom distopijom.