Kako je Hans Berger u potrazi za telepatijom dao važan doprinos modernoj medicini

Pokušavajući da otkrije kako se misli telepatski prenose, Hans Berger je otvorio put ka elektroencefalografiji – neurofiziološkoj metodi koja registruje električnu aktivnost mozga i ima važnu ulogu u otkrivanju epilepsije, poremećaja svesti i drugih moždanih oboljenja.

Suočavanje sa smrću navelo je Hansa Bergera da traga za mašinom koja bi mogla da „prisluškuje" mozak.

Godine 1893, kada je imao samo 19 godina, Berger je pao sa konja tokom manevarske obuke u nemačkoj vojsci i umalo nije bio pregažen. Tog istog dana, njegova sestra, koja je bila kilometrima daleko, imala je loš predosećaj o Hansu. Želeći da sazna da li je sve u redu, nagovorila je oca da pošalje telegram.

Mladi Berger je smatrao da to nije bila slučajnost: kasnije je napisao da je to bio primer „spontane telepatije". Bio je uveren da je misli, koje su mu se javile u strahu od smrti – nekako – preneo na sestru.

Zato je odlučio da studira psihijatriju i započne istraživanje – na koji način bi misli mogle da se prenose među ljudima. Traganje za naučnom osnovom telepatije bilo je neuspešno. Međutim, u toj potrazi Berger je dao jedan od ključnih doprinosa modernoj medicini i nauci: zahvaljujući njegovim istraživanjima danas imamo elektroencefalograf, uređaj koji očitava električnu aktivnost mozga.

Prvi put je uspešno korišćen 1924. godine – kada su očitane kratke povezane linije koje se kreću na nepravilan način. One su predstavljale električnu energiju stvorenu u nervnim ćelijama mozga.

EEG je tako postao nezamenljiv klinički alat. Može uočiti napade, pratiti san, i čak pomoći u određivanju moždane smrti. Takođe, doneo je fundamentalne uvide u to kako mozak funkcioniše, otkrivajući detalje o moždanoj aktivnosti u raznim fazama.

Godine 1929. Berger je konačno objavio svoje rezultate. Edgar Adrijan, istaknuti naučnik i nobelovac sa Univerziteta u Kembridžu, bio je duboko skeptičan prema Bergerovim nalazima i ponovio je eksperimente. Međutim, pošto je utvrdio da su nalazi tačni, počeo je da sarađuje sa njim.

Ipak, priča o Hansu Bergeru ima tragičan kraj. Uoči Drugog svetskog rata bio je zbačen sa istraživačke pozicije na Univerzitetu u Jeni, u Nemačkoj, i primoran na rad u staračkom domu. Bio je uveren da ima fatalno srčano oboljenje, a borio se i sa teškim oblikom kožne infekcije. Nakon duže depresije, Berger je izvršio samoubistvo 1941. Godinu ranije, Adrijan ga je nominovao za Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, ali te godine nije dodeljena nijedna nagrada.

Berger je na kraju napisao da talasi koje je otkrio ne mogu da objasne psihički transfer koji je tražio; njegovi talasi nisu mogli da putuju dovoljno daleko da stignu do njegove sestre. Međutim, odjeci te ideje talasaju i današnji svet, u kome smo svi trenutno i digitalno povezani.