Japanska ikebana

Buđenjem prirode s proleća, raste i naša potreba da uređujemo vrtove, sadimo cveće u saksijama, ili jednostavno – uživamo u lepoti behara i cvetnih aranžmana u parkovima. Razne kulture sveta neguju poštovanje prema prirodi.

Iz ljubavi i razumevanja prema biljkama, Japanci su razvili „cvetno umeće" - upravo kao što su razvili umeće pripremanja čajnog obreda ili slikanja tušem.

Veština raspoređivanja cveća u Japanu povezuje nas sa ikebanom. Ovladavanje tim umećem podrazumeva poznavanje botanike, fizike, hemije, istorije, geografije, filozofije, pa čak i medicine.

Dakle, pojam ikebana ima složenu strukturu, koja se formirala u 15. veku, razvijala i negovala u kasnijim stolećima, sve do danas. Da bismo pronikli u filozofiju ikebane, treba napomenuti da je japanska religija bila animistička od samog početka. Po tome je Japan sledio primer drevnih kultura. Japanci se sa mnogo poštovanja ophode prema hridima, pećinama, izvorima, rekama, biljkama, pripisujući im božanske karakteristike i moći.

Ekspanzija budizma u Japanu nastupila je u šestom veku - preko Kine. Dotadašnja animistička tradicija oblikovana u šintoizmu - drevnoj japanskoj religiji - i dalje se održavala, kombinujući se sa običajima iz tradicije budizma. Stoga je aranžiranje cveća u Japanu pre duhovna manifestacija lepote prirode, nego dekorativna veština. Škole ikebane koje su se razvijale tokom vekova, istaknuti učitelji i kreativni stvaraoci unose u živu baštinu ikebane odu prirodi sa mnogo simbola i ljubavi.