Orao-ajkula starija od ti-reksa hranila se planktonom i imala veću širinu nego dužinu tela

Životinja, koju bi danas teško mogli da zamislimo, plovila je vodama Severne Amerike pre oko 93 miliona godina.

„Kad prvi put pogledate ovaj primerak, shvatite da gledate nešto izvanredno i potpuno novo", kaže paleontolog Romain Vulo, akademik sa Univerziteta u Renesu, jedan od članova tima koji je otkrio fosile prvog i jedinog primerka ajkule akuilolamna milacae. 

Ova ajkula je dobila naziv orao-ajkula. Imala je par ogromnih prsnih peraja, nalik krilima.

Fosil orao-ajkule je pronađen 2012. godine u Valjesiljou, u meksičkoj državi Novi Leon, ali je tek pre nešto više od nedelju dana nova vrsta dokumentovana u prestižnom časopisu Sajens.

„Njene proporcije su jedinstvene", objašnjava paleontolog, i dodaje „da ostaci koje analiziraju, daju mnogo informacija o drevnoj morfološkoj raznolikosti ajkula".

Životinja je imala veću širinu od dužine. Širina njenog tela je bila 1,9 metara, a dužina tela 1,6 metara.

Peraja kao stabilizator ravnoteže 

Živela je u periodu sredine krede, koji je započeo pre 145 miliona godina, a završio se pre oko 66 miliona godina. „Naša ajkula je nešto starija od ti-reksa", kaže Vulo.

Rekonstrukcija tela koju je uradio tim evropskih naučnika omogućavaju nam da upoznamo neke aspekte života ajkule. Uprkos tome što je imala par ogromnih peraja, koristila ih je kao stabilizator ravnoteže, a ne za kretanje. 

Sporo plivanje, spljoštena glava i mali zubi ukazuju na to da predator nije lovio, već da se ova drevna ajkula hranila planktonom.

Otkriće je izuzetno, navode naučnici, iako pronađenom fosilu ajkule nedostaju ostaci zuba, verovatno zbog njihove osetljivosti.

Ostaci zuba su ključni u analizi načina ishrane životinje koja se istražuje, a u ovom slučaju, stručnjaci kažu da postoje i drugi zagonetni delovi anatomije ajkule, poput toga da nije poznato da li je imala leđna peraja.

Pre oko 90 miliona godina, kada su ove ajkule živele, nivo vode bio je mnogo veći nego danas, i nivo Svetskog mora bio je između 150 i 200 metara više nego danas, dok je Severna Amerika je bila podeljena na dva dela, navode istraživači i dodaju da je orao ajkula verovatno provodila većinu svog vremena usred okeana.

„U ovom delu Meksičkog zaliva, bio je veoma bogat ekosistem", kaže Vulo.

Kada su životinje uginule, leševi su padali na dno, što je bilo povoljno za očuvanje njihovih kostura usled odsustva morskih struja.

„Bilo je to prilično mirno dno okeana sa vrlo malo aktivnosti, talog je bio vrlo fin pa je to možda razlog što možemo da pronađemo vrste koje su živele pre mnogo godina u relativno očuvanom stanju", objašnjava paleontolog.