Nekonvencionalni časovi istorije

„Svetosavska nagrada svakako jeste višedimenzionalna – ima i priznanja i podsticaja i obaveze, ali opet, ništa što bi predstavljalo bilo kakvu vrstu imperativa ili pritiska. Moje ambicije ostaju iste, a to je traženje novih i boljih načina osavremenjavanja prvo moje nastavničke ličnosti, koja ne podrazumeva samo tehnologije, a time implicitno i nastave", kaže profesor Pištalo povodom uručenja Svetosavske nagrade za 2020. godinu.

Ono što je profesora Marka dovelo do Svetosavske nagrade, a što je možda i važnije – do titule omiljenog profesora istorije – jeste i njegov drugačiji pristup ovoj izuzetnoj nauci.

„U nastavi istorije, kojom se bavim od oktobra 2010. godine, pored standardnih nastavnih metoda, moj rad odlikuje korišćenje savremenih tehnoloških sredstava, ali ne samo u strogo tehnološkom pogledu nego uz uvažavanje svega onoga što je suština savremenog tehnološkog diskursa. Drugim rečima, ako internet koristite da pronađete neku sliku kojom ćete ilustrovati ono o čemu govori nastavna jedinica, uradili ste dobru stvar. Ali ako odete još dalje, pa zađete u način razmišljanja, pravljenja humora, razmene sadržaja, savremene internet zajednice, i to ugradite u nastavni metod, ostvarili ste još veći benefit koji pruža savremena tehnologija. Zbog toga sam u nastavu uveo novine poput upotrebe mimova u nastavi, zatim upotrebu rok muzike, tačnije, reč je o bendovima koji u svojim tekstovima koriste motive iz istorije. Dakle, ono što nazivamo upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u nastavi nije puko korišćenje samih uređaja ili interneta nego i razumevanje načina na koji oni utiču na generacije s kojima su neraskidivo povezani", kaže profesor Pištalo.

Da su savremene tehnologije nešto na čemu su odrasle nove generacije, svedoči i njihova sve češća upotreba u obrazovanju. Ali da se njihova uloga ne bi svela samo na pripremanje raznih prezentacija, gradivo može da se približi i učini đacima zanimljivim na još jedan način. To je popularna nauka, na kojoj, pored tehnologije, počiva pedagoška filozofija ovog profesora.

„Naime, istorija, kao i svaka druga nauka, mora da ima svoj popularni deo i publiku u široj javnosti jer nema većeg poraza za bilo koju nauku nego da ostane 'zarobljena' u uskom krugu naučnika koji se njome bave. Sa tim u vezi, ostvario sam saradnju s magazinom Politikin zabavnik, za koji pišem naučnopopularne tekstove iz istorije, kao i sa Obrazovno-naučnim programom RTS-a, gde sam narator i autor stručnog teksta i scenarija za emisije Radoznalci i Muke jednog Lava. I u nastavi uvek pravim reference na popularnu kulturu: filmove, muziku, stripove i slično, a maturski radovi koje pišu učenici pod mojim mentorstvom uvek imaju zadatak da temu kojom se bave obrade i sa stanovišta njene zastupljenosti u popularnoj kulturi. Popularna kultura nije samo zabava, ona je često pokazatelj mnogih stvari u društvu i može se iščitavati na razne načine. Na primer, podatak da je u SFRJ prvi pank bend osnovan 1976. godine, a u SSSR-u skoro deceniju i po kasnije, može biti odličan primer u razlikovanju tamošnjeg i ovdašnjeg komunizma. Takođe, odgovor na pitanje koje teme su cenzurisane u popularnoj kulturi, a koje su nalazile prolaz do čitalaca/gledalaca/slušalaca, opet može biti dragocen putokaz za kritičko promišljanje i razumevanje istorije", objašnjava profesor.

Upotreba informacionih tehnologija u obrazovanju nije samo korišćenje računara i interneta već i razvijanje svesti šta se sve na mreži može naći i kako se postaviti prema tome.

„Odavde proizlazi i treći stub, a to je medijska pismenost, i sa njom spojena jedna velika nedaća savremenog društva – pseudonauka. U svom dosadašnjem radu, a i konzumiranjem medijskog sadržaja, primetio sam da ogromnog odjeka imaju oni sadržaji koji se u senzacionalističkom maniru plasiraju javnosti a tiču se pseudonauke. To su uvek pitki sadržaji, lišeni svake kritičnosti i naučne metodologije, sa obaveznom patinom teorija zavere, bez obzira na to da li se radi o nadrilekarima, ravnozemljašima ili zagovornicima ideja o skrivanju pravih tokova istorije i sistematskom podvaljivanju neke lažne, poput one koja se uči u školama. Stoga u svom radu obraćam pažnju na ovu aberaciju savremenog društva, pravim paralele sa onim što najpoznatiji zagovornici ovakvih ideja iznose, a učenici debatuju, traže metodološki ispravne načine da se suprotstave pseudoistoriji. Drugim rečima, nastavnik jedini ima stručno znanje, on je taj koji koordinira sadržajima, usmerava učenike, nadgleda, podržava. Dakle, on mora da rukovodi procesom i od njega zavisi sve ostalo. Ljudski resurs je ipak i dalje taj koji upravlja ostalima", zaključuje profesor Marko Pištalo.

Dakle, uz ovakav pristup nastavi – datumi, godine, činjenice, kultura, ratovi, politika, dinastije, vladari, civilizacije (i još mnogo toga što čini nauku koja istražuje i proučava prošlost) sigurno neće dovesti do onoga sa početka teksta – „profesore, davno bilo pa se zaboravilo". Naprotiv, ovakav profesor i njegovi časovi uz „mimove", muziku, filmove i diskusije, zauvek će se pamtiti.