Gde je granica između genetičke modifikacije i etičnosti

"To se najavljivalo iz naivnih očekivanja da je sekvenca DNK vrhovni odlučilac svih karakteristika organizma, uključujući tu i bolesti. Iako je sekvenciranje ljudskog genoma početkom ovog veka značajno doprinelo našem razumevanju mnogih genetskih bolesti, još uvek postoje teorijske i tehničke prepreke da bi se to dostignuće prevelo u praktični domen medicine", kaže Aleksandar Vujin, doktor biologije na Univerzitetu Makgil u Montrealu.

Teorijske prepreke

Na teorijskom polju, treba napraviti razliku između mendelijanskih osobina, koje direktno i bez varijacija izaziva jedan gen (ili mali broj gena), i kvantitativnih osobina, koje su ne samo poligene (odnosno na koje utiče veliki broj gena), već i na koje značajno utiče okolina. Generalno govoreći, bolesti sa mendelijanskim uzrokom znatno su ređe u populaciji od bolesti sa poligenim uzrokom, gde spadaju mnogi oblici raka, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest, kao i širok spektar kardiovaskularnih oboljenja, koja su danas primarni uzrok smrti u razvijenom svetu. Treba napomenuti da kod svih ovih oboljenja postoje i znatno ređi mendelijanski oblici.

Praktični problemi

Tehnička prepreka je u tome što do skoro nije postojala dovoljno efikasna tehnologija kojom bi se u ljudskom organizmu izvela popravka ili druga promena genetičkih informacija. Genetičke promene u ograničenom broju ćelija ili tkiva u organizmu, gde je razviće završeno ili bar poodmaklo, domen su tzv. genske terapije. Dok je trajne promene u celom organizmu danas tehnički moguće izvesti samo genetičkim editingom u najranijem najranijem stadijumu razvića - zigotu, ili oplođenoj jajnoj ćeliji.

Šta se tačno podrazumeva pod „genskom terapijom"

Cilj genske terapije je da se u ćelije pogođene nekom bolešću izazvanom genetičkim defektom vrati funkcionalna kopija tog defektnog gena. Zbog toga što lako ulaze u ćelije, za isporuku gena u ciljna tkiva uglavnom se koriste virusi kojima se prethodno infektivni genom zameni zdravom kopijom defektnog gena. Iako se u prethodne dve, tri decenije na polju genske terapije značajno napredovalo, efikasna i sigurna isporuka gena još uvek predstavlja najveći tehnički problem.

Sa druge strane, imamo trajne genetičke modifikacije svih ćelija u organizmu. Taj proces se do skoro primenjivao samo u naučnim istraživanjima na laboratorijskim eksperimentima kao i u poljoprivredi, zbog etičkih razloga, što zbog tehničkih ograničenja. No, pre osam godina je proces znatno tehnički olakšan novom tehnikom koja se zove CRISPR.

CRISPR sadrži tri komponente: prvo, enzim endonukleazu - koja se može zamisliti kao makaze koje seku DNK, vodič RNK koja usmerava endonukleazu gde na hromozomu da seče DNK, i najzad, kratak lanac DNK koji će ćelija iskoristiti kao šablon za popravku svojih hromozoma oštećenih endonukleazom, a koji sadrži genetičku modifikaciju za koju smo zainteresovani. Genetički inžinjering ovog tipa bio je moguć i ranije, ali je inovacija CRISPR-a u tome da je vodič RNK izuzetno efikasna i što se veoma lako sintetiše.

Genetičke modifikacije i etičnost

„Sa razvojem tehnologije, etička pitanja o genetičkim modifikacijama ljudskih bića sve su češća, i ubrzano prelaze iz domena naučne fantastike u domen praktične politike", objašnjava doktor biologije Aleksandar Vujin.

Kako je tome doprinela CRISPR tehnika?

CRISPR je stoga omogućio otvaranje jednog novog poglavlja u domenu genetičkog inžinjeringa, a to je modifikacija ljudskih bića. Naime, u novembru 2018. godine, kineski naučnik He Jiankui je objavio rođenje dveju devojčica kojima je uz pomoć CRISPR -a modifikovao gen CCR5 sa ciljem da ih učini otpornim na infekciju HIV-om. Ta njegova objava naišla je na opštu osudu naučne javnosti kao i bioetičara prvenstveno zbog nejasnih etičkih osnova eksperimenta, ali i zbog toga što ni u jednoj od dve devojčice gen CCR5 nije modifikovan u oblik za koji se zna da onemogućava infekciju HIV-om. Ove dve devojčice - Lulu i Nana - tako su postale prva ljudska bića sa veštački indukovanom trajnom genetičkom modifikacijom u skoro svim ćelijama, a doktor He osuđen je u decembru 2019. na tri godine zatvora zbog sprovođenja zabranjenih medicinskih intervenvcija.

Zloupotreba nauke i "genetičke diskriminacije"

Priča o He Jiankuiu je dobar uvod u etičku problematiku genetičkih modifikacija ljudi. Naravno, jedno od prvih pitanja jeste koliko su genetičke modifikacije sigurne za primaoca. No, pored toga, postavljaju se možda važnija pitanja povećane društvene nejednakosti, kao i etičnosti promene klicinog genoma.

Što se društvene nejednakosti tiče, ona je na globalnom nivou u porastu od sredine 80-tih godina prošlog veka. Mnogi bioetičari su stoga zabrinuti da, kada se za to steknu tehnički uslovi, genetičke modifikacije zigota u cilju ne samo popravke genetičkih defekata već i unapređenja fizičkih i mentalnih osobina mogu dodatno uvećati, a možda i ustaliti postojeće nejednakosti u društvu. Sa druge strane, prema viđenju optimističnijih bioetičara, ako genetičke modifikacije budu šire dostupne, biće moguće smanjiti uticaj urođenje genetičke "lutrije" na društvenu nejednakost.

Šta bi to značilo za naše potomke

Pitanje modifikacija klicinog genoma, odnosno genoma germinativnih ćelija (od kojih nastaju polne ćelije) tiče se posledica na buduće generacije, kao i nemogućnosti tih generacija da daju svoju saglasnost u toj važnoj odluci. Modifikacije klicinog genoma nasleđuju sve generacije posle prve modifikovane, što može izazvati dugoročne probleme ukoliko se uz planirane promene dese i one neplanirane i neprimećene, koje se onda mogu proširiti u populaciji. Iapk, optimističniji bioetičari smatraju da bi se negativne modifikacije mogle ukloniti istom tehnologijom kojom su indukovane, u onom tenutku kada budu otkrivene.

Što se tiče pitanja saglasnosti, iako su ljudi uvek imali određenu dozu kontrole nad svojom reprodukcijom, ona se modifikacijom klicinog genoma prenosi na sve buduće generacije potomaka, čiju saglasnost je nemoguće dobiti unapred. Jedna kritika ovog argumenta je da su tokom istorije ljudi donosili (i još uvek donose) širok spektar odluka koje će se sigurno odraziti na buduće generacije, pa nije jasno zašto bismo izdvojili genetičke modifikacije kao posebno problematične.