Sestrinstvo – hrabrost i plemenitost kroz istoriju

Britanka Florens Najtingejl pamti se kao izuzetna bolničarka i humanitarna radnica, ali i kao žena koja je pokrenula i utemeljila modernu negu bolesnika u svetu. Rođena je u imućnoj porodici 1820. godine, i već je u mladosti počela da se interesuje za matematiku, statistiku, ali i zdravstvo, pre svega ‒ negu pacijenata.

Postala je poznata kada je za vreme Krimskog rata sa 38 nudilja otišla na Krim i organizovala vojne bolnice, gde se trudila da primenjuje nove metode u nezi ranjenika, čime je spasila brojne živote. Posle rata, napisala je knjigu u kojoj je opisala principe medicinske nege.

Florens se bavila i zdravstvenom politikom. Kako bi unapredila pristup zdravstvenoj problematici i politici, gradila je mrežu saradnika i komunicirala sa hiljadama ljudi širom sveta.

Mnogi je smatraju medijskim ekspertom svog vremena zato što je efikasnom komunikacijom vršila pritiske na javnost i uticala na svest ljudi o važnosti zdravlja. Poznata je i po tome što se borila za zaštitu životne sredine i osiguranje adekvatnog prostora za oporavak pacijenata.

Florens Najtingejl je mnogo doprinela teoriji nege, obrazovanju bolničarki, praksi i istraživanjima, a njena dela i danas inspirišu pripadnike medicinske struke. Njena „služba za medicinske sestre" dala je obrazovane sestre koje su kasnije slične škole otvarale u mnogim državama.

„Škola za nudilje"

Medicinska škola na Zvezdari u Beogradu bila je prva ustanova tog tipa na Balkanu. Osnovana je 1921. godine kao „Škola za nudilje", angažovanjem Društva crvenog krsta iz Ženeve i Društva crvenog krsta iz Beograda, a na predlog dr Ridera, šefa američke misije.

Škola je osnovana radi edukacije naših medicinskih kadrova, koji bi zamenili medicinske sestre iz inostranstva po njihovom odlasku iz zemlje. Prva direktorka škole bila je Engleskinja Mis Edit Njutn, učenica Florens Najtingejl.

Školovanje je trajalo dve i po godine. Za prijem u Školu za nudilje kandidatkinje su morale da ispune sledeće uslove: da imaju završena najmanje četiri razreda gimnazije, da su zdrave i ʼsnažneʼ, da imaju lekarsko uverenje o zdravlju, položen prijemni ispit iz pismenih sastava i da nisu mlađe od 18 niti starije od 30 godina.

Kandidatkinje su morale da budu devojke ili udovice bez dece. Uz molbu pri upisu u Školu morale su da prilože i uverenje o vladanju i dokaze šta su do sada radile.  Aktom, koji je Ministarstvo narodnog zdravlja donelo prvog juna 1921, svim svršenim učenicama obezbeđeni su stalna služba, plata, dodaci, kao i pravo na penziju.

Prvi predavači u Školi bili su sa Medicinskog fakulteta, uz lekare Vojne bolnice i Centralno-higijenskog zavoda. Bila su to eminentna imena iz medicinskih i drugih nauka: Kostić dr Aleksandar, Ambrožić dr Matija, Kostić dr Smilja, Milošević dr Sima, Nižetić dr Zdravko, Belić dr Aleksandar, Ružičić dr Uroš, Vujić dr Petar, Todorović dr Kosta, Kosanović dr Bogdan, Pirc dr Bojan, Ristić dr Vojislav...

Prve generacije diplomiranih učenica imale su težak zadatak širenja opšte zdravstvene kulture

U junu 1924. godine školovanje je završilo 18 učenica i to su bile prve diplomirane medicinske sestre u zemlji.  Citat iz Glasnika Društva Crvenog krsta: „Na dan 28. juna 1924. godine diplomiralo je prvo kolo od 18 nudilja. Većim delom raspoređene su u sanitetske ustanove u Južnoj Srbiji, dve su poslate o trošku Rokfelerove fondacije u Ameriku, a jedna o trošku Lige u Englesku radi usavršavanja".

Škola za nudilje bila je provobitno smeštena na spratu u Ulici Kralja Milutina br. 71, a deo časova održavan je u Birčaninovoj ulici br. 9. U novu zgradu u Deligradskoj ulici br. 31, Škola se uselila sedmog juna 1923.

Škola je svečano otvorena u prisustvu Njegove svetosti patrijarha srpskog i predstavnika Crvenog krsta. Učenice su živele u internatu, a u Školi i na praksi nosile su obavezno službeno odelo ‒ uniformu.

Prve generacije diplomiranih učenica radile su u timu zajedno sa lekarima u novonastalim antituberkuloznim dispanzerima, antimalaričnim stanicama, školskim poliklinikama i zubnim ambulantama. Istovremeno su imale i težak zadatak širenja opšte zdravstvene kulture u narodu.

Škola za nudilje, kao prva i posebna škola, nastavila je sa obrazovanjem medicinskih sestara sve do školske 1949/50. godine, kada se spojila sa Srednjom medicinskom školom iz Marulićeve ulice.

Posle Drugog svetskog rata nikle su brojne medicinske škole u većim gradovima u našoj zemlji, a 1952. godine otvorena je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. Godine 1958. osnovana je Viša medicinska škola kao samostalna institucija; kasnije, 1973. godine, pripojena joj je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije.