Дејвид Валечински и worldfilmreviews.us о „Дари из Јасеновца“

За већину оних који нису Срби, застрашујућа прича о хрватском усташком логору Јасеновац из Другог светског рата, готово је непозната. Редитељ Предраг Антонијевић и сценаристкиња Наташа Дракулић, Српкиња из Хрватске која је у логору изгубила много чланова породице, ову причу причају из угла десетогодишње Даре Илић.

Усташе, фашистички ултранационалисти, убили су у Јасеновцу скоро 100.000 људи од којих су већина били Срби, Роми и Јевреји. На почетку филма, командант логора забавља делегацију нацистистичких посетилаца тако што тера мушкарце да играју музичке столице, где сваког губитника затим убија пререзавши му грло или разбијајући му главу маљем.

Чак је и нацистима зло од усташке бруталности. Командант брани своје методе објашњавајући да Хрватска није индустријски напредна попут Немачке, тако да морају да користе било какве методе које су им при руци.

Нацистички лидер затим пита, „Зашто трошити сву снагу на њих (Србе)? Зар нисмо рекли само Јевреји и Роми? Зашто Срби?“

На то командант одговара: „Зато што су Срби“.

Ако вам се секвенце музичких столица чине превише екстремним, имајте на уму да су у стварном животу вође логора Јасеновац користиле не само одрасле мушкарце, већ и децу.

Затим улази Дара коју глуми натуршчик, Биљана Цекић. Она долази са мајком, старијим братом и млађим братом, осамнаестомесечним Будом, након што су их раздвојили од оца који је послат у логор двадесет километара одатле, где је приморан да ради на одлагању лешева у масовне гробнице и у реку.

Када Дарина мајка покуша да спречи одвођење свог дванаестогодишњег сина, хрватски командант их обоје стреља пред Даром. Иако очито трауматизована, Дара даје све од себе да сачува Буда. То чини уз помоћ других жена у логору, као и уз тајну помоћ Јеврејке која је себе сачувала помажући управитељима логора.

У међувремену, Дарин отац проналази сопствену жену и сина међу мртвима које мора да сахрани. Ни мало не изненађује што постаје опседнут бекством како би некако спасио Дару и Буда.

За улогу Даре и мноштво малишана заробљених у кампу, Антонијевић је регрутовао већину деце из малих села у околини. Филм је снимао у секвенцама, делом да би прикрио чињеницу да су многи превише порасли током тромесечног распореда снимања, али и да би деца боље разумела стварност коју приказују. На снимању је био присутан и психолог и није било дозвољено да деца виде секвенцу са музичким столицама.

„Они су још увек деца“, објашњава Антонијевић, „али не посежу за телефонима док траје пауза током снимања. Они седе на земљи и разговарају. То је потпуно другачија култура. Врло старомодно васпитање. Они имају реалан поглед на живот, не посматрају га као видео игру“.

Као што је случај и у словачком филму Извештај Аушвица, Антонијевић се суочава са питањем зашто треба да наставимо да гледамо филмове о холокаусту. Једним делом, за њега је разлог да се подсете Хрвати на део своје историје који би многи од њих најрадије игнорисали. Али такође, он напомиње, „Ми видимо шта се дешава у Америци. Видимо шта се дешава широм света. Морамо да подсетимо људе на фашизам. Морамо да подсетимо људе на та малтретирања, то гледање других са висине само због расних и религијских разлика. То је увек присутна тема. Нажалост, то не нестаје. Не оставља нас“.

Један од многих узнемирујућих аспеката који нам филм Дара из Јасеновца открива, јесте улога часних сестара у логору. Оне као да убијања гледају без икаквих емоција, не покушавају да помогну деци која се разболе, а здравој покушавају да исперу мозак да постану „добри Хрвати“.

Са друге стране, филм истиче чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који желе да помогну, ризикујући чак и сопствени живот. На самом почетку филма, српска мајка носећи уплакану бебу, успоставља контакт очима са Хрватицом која ради на оближњем пољу, и без речи јој предаје бебу како би је сачувала.

Током целог филма стражари и затвореници морају да се носе са месечним посетама Црвеног крста који журно и тајно аутобусом одвози одређени број деце док остатак препушта њиховој ужасној судбини. Претпоставка је да су и часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али по њиховим поступцима то никада не бисте увидели.