Радовановић: И даље живимо агонију краја комунизма

Радовановић у интервјуу за Танјуг истиче да му је Душан Макавејев постао омиљени редитељ још у младости када је „у оном социјалистичком сивилу“ погледао његов филм Невиност без заштите и први пут пожелео да се бави филмом.

Фасцинирао га је „однос према уметности као према илузији, живот као уметничка вештина која има све: од циркуса до озбиљне анализе друштвеног система“.

„Мак је у својој 70. години дошао код мене у монтажу, док сам радио филм Кастинг. Неко му је рекао да сам талентован и сам је пожелео да види то што радим. Од тада је долазио на премијеру сваког мог филма. Знам да је волео и Пилеће изборе, Хитну помоћ, а кубански филм Уз Фидела до краја је обожавао. Дао ми је и леп савет око Енклаве. Када сам му 2010. године рекао  за моју намеру да напишем сценарио за филм који би говорио о мржњи која раздваја народе, казао ми је: 'Немој о мржњи, дај о љубави'“, присећа се Радовановић.

Филм Случај Макавејев или процес у биоскопској сали Радовановић је одлучио да снима пошто је дошао у посед тајно снимљених аудио трака с дискусијом о филму WR: Мистерије организма на специјалној пројекцији у организацији Културно-просветне заједнице Војводине, а након успеха овог филма у Кану.

„Схватио сам да је то невероватан документарни материjал који је, с једне стране, послужио као увод у забрану тог филма, а, с друге, има историјску вредност, јер на суштински начин рефлектује дух титоизма. С обзиром да данашње генерације филмских уметника које нису живеле у том периоду, a праве своје виђење те епохе, несвесно или свесно стварају лажну слику о том периоду. Говоре о титоизму као о неком готово идиличном друштву, ваљда одушевљени идејом да су се на Брионима појављивали Софија Лорен и Лиз Тејлор, а да је 'просечан Југословен' могао да пазари фармерке у Трсту. Просто, у овом филму имао сам потребу да укажем на суштину, а то је да је титоистичка Југославија имала све прерогативе тоталитарног система, а први је да није било слободе говора“, објашњава Радовановић.

Додаје да га је и филм WR: Мистерије организма Душана Макавејева суштински занимао као лакмус папир који је приказивао докле титоистичко друштво толерише уметничке слободе.

„Као прво могли су да раде само они који су били део система, који су били чланови партије или блиски систему по било којој основи. Тај систем је толерисао само оно што је део њега. Кад се уметник отисне и почне да преиспитује његове вредности, онда он постаје опасан, постаје непријатељ система и систем непогрешиво показује своје суштинско тоталитарно лице".

Дискусија у биоскопу „Арена“ 5. јуна 1971. године на специјалној пројекцији Макавејевљевог филма, према речима Радовановића, феноменално је објаснила механизам система такозваног „новог човека-самоуправљача“.

„У том нападу на Макавејава имате нешто што је непомирљиво – покушај успостављања демократије без суштинске слободе или покушај успостављања слободе без истинске демократије. То је траума титоизма“, оценио је Радовановић.

Макавејев је охрабрио Радовановића пре две године да почне са снимањем филма, и желео је да у њему учествује у каснијој фази. Међутим, из објекивних разлога до тога није дошло, те у филму нема интервјуа са славним редитељем који је недавно преминуо.

Радовановић је камером забележио последње појављивање Макавејева у јавности децембра 2016. године, што је био и датум почетка снимања овог документарно-играног филма, или како аутор воли да каже, „хибридног филма“, а настављено је 14. марта прошле године снимањем Милене Дравић у Културном центру Београда, што је уједно и њено последње појављивање у филму.

У Радовановићевом остварењу се последњи пут појављује и Андреј Поповић, аутор чувене фотографије Богдана Тирнанића из филма Рани радови Желимира Жилника.

„Филм је ненадано добио јаку емотивну вредност јер се у њему последњи пут појављују људи који су преминули пре његове премијере“, наглашава Радовановић, и додаје да ће публика први пут видети материјал са снимања филма Мистер Монтенегро, затим снимак из Берлина из 1991. године са снимања Горила се купа у подне, као и неке ретко објављиване фотографије.

Посебно емотивно искуство за Радовановића било је снимање Милене Дравић.

„Појавила се као највећа холивудска дива на степеништу у Дворани Културног центра Београда. Сишла је без понуђене помоћи, села је, дошминкала се и рекла: 'Децо, сликајте ме лепо'. У тој реченици је сублимиран однос једне велике глумице према својој професији, према публици, према трајању. Та секвенца са њом је и омаж њеном делу. Она је вероватно најинспиративнију и најшармантнију улогу остварила у WR:Мистерија организма, па је и мој филм у неку руку постао омаж њој као глумици и глумачкој професији уопште“, истакао је Радовановић.

Поред Милене Дравић, Андреја Поповића, у филму су учествовали и Петар Волк, Илија Башић, Слободан Милетић, Бранислав Димитријевић, а Макавејевљеву одбрану, која тонски није сачувана до краја, одиграо је Светозар Цветковић.

Радовановић верује да ће филм Случај Макавејев или процес у биоскопској сали постати озбиљан историјски извор за касније генерације.

„То је жеља да се реконструише једно време, да се види да Слободан Милошевић није пао са неба, него је директан наследник једног тоталитарног система, апаратчик, као и сви његови компањероси у суседним републикама, и да ми и даље живимо агонију краја комунизма“, закључује Радовановић.

Он наглашава да је сам Душан Макавејев, 2001. године, дао сјајну дефиницију титоизма: „Моја некадашња земља тврдила је за себе да је друштвени експеримент, а више је личила на комбинацију затвора и циркуса“.

Разматрајући тему храбрости данас у уметности, редитељ констатује да живимо у свету сиромаштва и да тешко можемо говорити о критичком јавном мњењу када имамо трауму да ли можемо да платимо кафу у ресторану.

„Ми живимо сиромаштво контаминирани екранима са којих избијају бљувотине ријалити шоуа и свеприсутне политике. Већина нас жели да побегне од ове дубоко первертиране и корумпиране реалности. Међутим, уметници, нарочито филмаџије, по природи свог посла увек су конзумирали систем и постајали вољно или невољно део његове коруптивне масе“, мишљења је Радовановић.

„Реците ми иједног озбиљног српског глумца или продуцента који се није попео на предизборну бину неке политичке странке или није радио промотиву политичку кампању у Србији, или није био везан за неки 'производ' неког јавног предузећа или неке државне институције. Па били су и министри културе. Песници нису, јер је њихова реч ужасно 'јефтина', сликари су такође 'јефтини'. Они не морају да траже партнерство с државом, али ми који се бавимо филмом, дакле уметношћу која зависи од скупе технолошке инфраструктуре и која је колективни чин, тражимо савез с државом која се искључиво перципира кроз политичку опцију и ту се отвара простор за невоље“, закључује Радовановић, који већ припрема нови филм о НАТО бомбардовању Србије 1999. године и феномену страха.