Власник 34 патента за кога „нема науке без експеримента“ – Михајло Пупин

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор, у банатској општини Ковачица. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, пет синова и пет кћери. 

Мајка му је за себе говорила да се осећа слепа код здравих очију, будући да није знала ни да чита ни да пише и да се сама не би усудила да пође ван граница села. Један од њених савета остао је у Михајловом сећању: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе“. 

После основне и средње школе, одлази на вишу школу у Панчево. Заинтригирани очигледном генијалношћу свога ђака, професори Више школе одлучују да Михајла, уз претходну сагласност родитеља пошаљу на даље школовање у Праг. Мајка је одувек храбрила свога сина у освајању знања и овога пута је била за такву одлуку. 

Буран и необуздан Пупинов дух није се огледао само у научноистраживачком раду,којим се бавио до краја свог живота, већ и у активном националном ангажовању док је боравио у Панчеву, где је започео је дружење са бунтовном српском омладином која је протествовала против царевине.

Обећана земља 

У Прагу је боравио две године, и после вести о смрти оца, притиснут материјалним неприликама и савешћу према мајци коју жели да ослободи издатака, Михајло се одлучује за одлазак у „обећану земљу“ и у 20. години одлази у Америку.

Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похађајући Куперову вечерњу школу. У јесен 1879. године положио је пријемни испит на колеџу Коламбија у Њујорку. Као примеран ученик ослобођен је плаћања школарине, а већ на крају прве године добио је две новчане награде (из грчког језика и математике).

Углавном се издржавао приходима од подучавања слабијих ученика и физичког рада.
По завршетку школовања 1883. године добио је диплому првог академског степена а уочи добијања дипломе, примио је америчко држављанство. Добио је одмах стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Кембриџу у Великој Британији (1883–1885), а затим у Берлину (1885–1889), где је докторирао из области физичке хемије, са темом: „Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.

На Универзитету у Кембриџу боравио је осамнаест месеци студирајући математику на Кингс колеџу, иако му је жеља била да студира физику не би ли овладао тада новом Максвеловом теоријом електромагнетног поља.

Захваљујући пре свега свом ментору Нивену, убрзо је достигао потребан ниво у почасној математичкој групи којој се прикључио и до краја школовања успешно држао корак са студентима у њој. Успут се додатно упознао са Максвеловим радом преко његових дела Теорија топлоте и Материја и кретање. Осим њега, Пупин је темељно проучавао и радове Фарадеја као и Њутна, утемељивача универзитета у Кембриџу, али и целокупне нове физике. 

Жеља за студирањем експерименталне физике одводи Пупина на Универзитет „Фридрих Вилхелм“ у Берлину код физичара Хермана фон Хелмхолца који је формулисао принцип о одржању енергије и први разјаснио физиолошки смисао боја у светлости, музици и говору и у чијој су лабораторији радили многи истакнути научници.

Експерименти и савети у вези са електромагнетном теоријом Фарадеја и Максвела расветлили су и последњу велику Пупинову дилему која је датирала још из дечачких дана. Комбинујући дотадашње сопствено знање и искуство са сугестијама свога професора, он долази до закључка да је светлост фино треперење електрицитета.

Та теорија коначно се поклопила се са свиме што је до тада знао о светлости. Пупин још једном посећује Идвор и своју мајку, последњи пут, на крају треће године студија. Исте године, 1888. жени се у Лондону Саром Катарином, са којом се дефинитивно преселио у Америку.

Отворена врата Коламбије 

Врата Коламбија колеџа постала су од тада широм отворена за доктора Михајла Пупина.

Захтев за патент под насловом „Вишеструка телеграфија" Пупин је поднео још 23. 2. 1894. године. У објашњењу је стајало да се ради о методу расподеле електричне енергије који омогућава да се истовремено, једним проводником, шаље више порука помоћу периодичних струја различитих периодичности.

С обзиром на то да су још двојица проналазача поднела патенте на исти проналазак, читава ствар завршила је на суду. Судски спор трајао је пуних осам година и скоро потпуно материјално уништио Пупина. На крају је ипак проглашен победником и 12. 8. 1902. године под редним бројем 707007 коначно објавио свој проналазак.

Своје најзначајније откриће Пупин је као патент пријавио 19. 6. 1900. године под редним бројем 652230. Тај његов проналазак односи се на побољшање преноса телефонске комуникације на велике даљине.

Пријављен под именом „Техника смањења електричних таласа и апарата за то", данас познат као Пупинизација – означио је револуцију у телефонским преносима на велике даљине.

Уметањем својих чувених калемова на тачно прорачунатим местима у телефонским кабловима, Пупин је увелико смањио слабљење телефонских струја и тиме допринео несметаном повезивању људи на свим континентима. Право на коришћење овог проналаска откупиле су касније многе фирме међу којима су "Siemens-Halske" и "Philips".

Први телефонски каблови са Пупиновим калемовима су у Европи били постављени 1902. године на релацији од Берлина до Постдама у дужини од 32 километра. Од тада се мрежа Пупинових каблова почела ширити по свим континентима. Захваљујући великој практичној примени свога проналаска, Пупин се веома обогатио, а новац је улагао у нове експерименте.

У времену од тридесет година, од 1894. до 1923. Пупин је пријавио 24 патента у Америци. У његова значајна открића, поред наведених, спадају још и: апарати за телефонске и телеграфске преносе, бежични систем преношења, електрично саглашавање и звучни генератор.

Док је радио на Коламбији као предавач, основао је и модерну лабораторију за експерименте из физике. „Нема науке без експеримента” – говорио је често својим ученицима. „Верујте само ономе што видите!”

Икс-зраци 

У својој лабораторији је, између осталог, експериментисао и са икс-зрацима које је свету открио Рендген децембра 1895. године. Полазећи од претпоставке да свако тело изложено икс-зрацима емитује из себе те исте зраке, Пупин је дошао до веома значајног открића – секундарних икс-зрака.

Његов највећи допринос савременој рендгенолошкој дијагностици састоји се у томе што је време снимања свео на само неколико секунди.

Током година свог непрекидног усавршавања Пупин је имао прилике да се упозна како са америчком, тако и европском научном мишљу из области математике и физике.

Његов контакт са најзначајнијим научницима и проналазачима свог доба био је свакодневан. Савременик Николе Тесле, Пупин је провео 46 година живећи у истом граду као и он – Њујорку. Њихово пријатељство и научна сарадња били су добро познати.

Пупин је био један од научника који су свим својим ауторитетом бранили Теслине наизменичне струје и указивали на њихов практични значај.

Последње године свога живота Пупин је провео на свом имању у Норфолку, које је називао својим америчким Идвором.

Доктор Михајло Идворски Пупин умро је 12. марта 1935. године у 81. години. Сахрањен је на гробљу Вудлоун, у Бронксу, северном предграђу Њујорка. Последњем испраћају нашег великана науке присуствовале су југословенска и америчка делегација.

Пупин је био и успешан писац. За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака" (наслов у оригиналу: From Immigrant to Inventor) објављено 1923, годину дана касније – 1924. добио је Пулицерову награду.

Никада није заборавио и није се одрекао старог завичаја и помагао је и Идвор и Србију и Југославију када год је био у прилици.