Узрок пандемије грипа 1918. био је катастрофалан тајминг

Од тада, четири глобалне пандемије су погодиле су свет, ниједна приближно разорна као шпанска грозница. Мистерију чини податак да је грип највише погодио младе у касним двадесетим годинама, иако се зна да су најугроженије категорије становништва деца и стари људи. Пред научнике се поставило питање због чега је баш овај вирус био толико смртоносан.

У новој студији, објављеној у часопису The Proceedings of the National Academy of Sciences, тим научника закључује да није било ништа посебно значајно у вези са вирусом из 1918. године. Пандемија је једноставно била резултат катастрофалног сплета околности.

Мистерија која прати грип из 1918. године инспирисала је потрагу за самим вирусом инфлуенца. Средином деведесетих, из очуваних остатака ткива жртава панедмије, научници су изоловали гене вируса. Поређењем ових гена са другим вирусима грипа, научници су изнели тврдњу да је до пандемије дошло када је вирус са птица прешао на људе. Развијени су нови сценарији зашто је био толико смртоносан за младе људе. Инфицирали су вирусом најпре мишеве, затим и мајмуне, а животиње су развиле веома снажан имунски одговор што је научнике навело на размишљање да је вирус из 1918. године изазвао фаталну рекацију само у људском организму.

Када би овај сценарио био тачан, то би значило да су људи са најјачим имунским системом били најугроженији. Међутим, др Мајкл Воробеј, биолог са Универзитета „Аризона“ и аутор студије тврди да овај приступ није тачан. „Не верујем да је то био узрок“, открио је Воробеј.

Тинејџери и млади у раним двадесетим годинама имају јак имунски систем, али су 1918. године, како се показало, ипак били мање угрожени него млади у касним двадесетим годинама.

Научни тим др Воробеја спровео је нову детаљну компарацију инфлуенца вируса А из 1918. године са осталим вирусима грипа. Развијен је тачан „молекуларни сат“ који разрешава порекло пандемије 1918. године, узети су у обзир Х1Н1 инфлуенца А вирус, класичан свињски Х1Н1 инфуленца вирус, и пост-пандемијски сезонски Х1Н1 вирус грипа који је циркулисао од 1918. године до 1957. године.

Закључци говоре да вирус није прешао на људе непосредно пре избијања пандемије, штавише они показују да је вирус постао људски десет година раније. Вирус прото-1918 од тада је ненаметљиво кружио годинама. Инфлуенца вируси некада производе мутације. То се догоди када два вируса грипа инфицирају исту ћелију – тада се њихови гени измешају и ћелија створи нови вирус.

„Иако звучи као скроман детаљ, ово може управо да буде карика која недостаје. Пратећи овај траг, многе друге линије доказа које постоје од 1918. године се уклапају“, рекао је Воробеј.

Студија Генеза и патогенеза пандемије инфлуенца вируса А у 1918. години предлаже следећи сценарио – пошто је мировао читаву деценију, вирус прото-1918 се измешао са птичијим грипом, а резултат је био вирус из 1918. године који је изазвао пандемију.

Воробеј тврди да су млађи од 25 година били заштићени од вируса због тога што су раније били изложени његовој блажој верзији – то је било њихово прво искуство са инфуленцом. Када људи имају грип, они развијају антитела која их касније годинама штите од сличних вируса. Неке студије говоре да први грип код деце има највећи утицај на одбрамбени систем човека током живота.

Према томе, деца рођена после 1900. године била су инфицирана благим прото-1918 вирусом. Када је 1918. године избила пандемија, ова група је већ имала развијена антитела која су их заштитила од јаче верзије вируса. Старији део популације био је изложен инфлуенци већ у 19. веку.

Како би проверили како је вирус утицао на ову категорију популације, др Ворбеј и колеге потражили су одговоре у природи ранијих епидемија. Нађено је да је старији део популације први пут био изложен грипу почетком или средином 1800. године. Истраживање др Воробеја такође је показало да су вируси грипа из тог периода били слични са вирусом из 1918. године. Другим речима, и старији део популације био је заштићен од новог вируса.

Млади у касним двадесетим годинама били су жрвте тајминга, јер током одрастања нису развили имунуски одговор на вирус. Додатно су други фактори учинили пандемију фаталном за овај део популације. Са бојних поља бројни рањеници транспортовани су у друге делове света, а вирус се могао врло лако проширити са једног домаћина на другог. Доктори готово да нису су имали могућности за лечење грипа, није било вакцина, антивирусних лекова, нити антибиотика како би се спречила бактеријска упала плућа која често прати случајеве јаког грипа.

Део стручњака за грип оценио је студију др Воробеја као фасцинантан начин новог погледа на пандемију из 1918. године, а други су пак остали резервисани, тврдећи да треба додатно испитати вирусе а не само анитела.

„Изгледа да је одлучујући фактор претходни имунитет. Ако је наш модел тачан, постојеће терапије, посебно антибиотици и вакцине, требало би драматично да смање морталитет, уколико би нас опет погодила слична панедмија“, истиче Воробеј.