Зашто је Зевс створио Пандору и да ли је она заиста отворила кутију

Наложио је богу Хефесту да од глине обликује женску фигуру, по узору на најлепша божанства са Олимпа.

Афродита, богиња лепоте, чулности и љубави, оживела ју је и научила вештинама љубави. Атина ју је подучила кућним пословима и ткању и оденула у блиставу сребрну тогу, док јој је Хера подарила грациозност и одмереност.

Друга божанства украсила су је цвећем, крунама, огрлицама и наруквицама. На крају ју је Хермес подучио говору, убеђивању и лукавству, али јој је подарио и особину која ће се показати пресудном – радозналост.

Хермес јој је дао име Пандора и одвео је у кућу у којој су Прометеј и његов брат Епиметеј живели међу људима.

Прометеј је раније упозорио брата да не прима никакве дарове од богова, слутећи да Зевс спрема освету. Епиметеј, међутим, није одолео. Пред њим се налазило најлепше створење које је икада видео – а богови су му је нудили за жену.

Пандора је са собом донела и Зевсов свадбени дар – запечаћену посуду коју није смела да отвори.

Према најпознатијој верзији приче, радозналост ју је на крају савладала. Отворила је посуду и из ње су излетеле све несреће које ће од тада мучити човечанство. Када ју је затворила, унутра је остала само нада.

Из ове приче настао је израз „Пандорина кутија“, који се и данас користи за поступак који покрене низ непредвиђених проблема.

Ипак, иза познатог мита крије се неколико питања. Зашто је Зевс казнио људе ако га је Прометеј тај који га није послушао? Зашто је ватра била толико важна? Зашто је са свим злима у посуди била и нада? И, коначно – да ли је Пандора уопште отворила кутију?

Зашто је ватра била толико важна

Према миту, титан Прометеј учествовао је у стварању људи, обликујући их од глине по лику богова, док им је Атина удахнула живот.

Зевс је желео да људи остану примитивни и зависни од богова, а Прометеј се с тим није слагао. Био је привржен људима и сматрао је да им је за напредак неопходно управо оно што им је Зевс забранио – ватра.

Она у старој Грчкој није симболизовала само топлоту и светлост, већ и знање, технологију и цивилизацију. Људима није била потребна само да би се грејали, кували храну и правили оруђе, већ и као симбол стваралачке способности – могућности да мисле, замишљају, стварају и делују.

Управо је тога Зевс страховао: да би људи могли да се развију до те мере да изазову богове.

Када им је Прометеј предао ватру, Зевсова освета зато је била усмерена и против човечанства. Требало је да људи заувек изгубе безбрижност коју су до тада уживали, а Прометеј да буде погођен управо преко створења која је волео.

Да ли је Пандорина кутија заиста била кутија

Како приповеда Хесиод, Зевс је Прометеју поручио да ће, због крађе ватре, људима послати зло којем ће се они радовати и за којим ће жудети као да је добро.

То „зло“ била је Пандора.

Али предмет који је донела није био кутија.

У најстаријој верзији мита реч је о великом глиненом ћупу – питосу. Такве посуде су у старој Грчкој коришћене за чување вина, уља, житарица и других залиха, али и у погребним обредима.

Ћуп се у кутију „претворио“ много касније, вероватно захваљујући Еразму Ротердамском.

У својој збирци пословица Адагија из 1508. године, Еразмо је грчку реч pithos превео латинском речју pyxis, која означава кутију. Тај превод се усталио, а бројна уметничка дела додатно су учврстила представу о Пандори која отвара украшену кутију или ковчег.

Крајем 19. века класични филолози почели су да указују на грешку, али је израз „Пандорина кутија“ већ био сувише дубоко укорењен у култури.

Међутим, то није једина занимљивост Еразмове верзије. Код њега кутију уопште не отвара Пандора – већ Епиметеј.

Да ли је баш Пандора ослободила зла

Најстарија сачувана прича о стварању прве жене потиче од песника Хесиода, с краја 8. века пре нове ере. Код њега је Пандора „лепо зло“, а ослобађање несрећа означава крај Златног доба човечанства.

Али у античкој традицији постојале су и другачије приче о посудама које садрже добра или зла намењена људима.

У Езоповој басни Зевс и ћуп добрих ствари, на пример, посуду добија мушкарац, а у њој нису зла већ „све корисне ствари“.

Човек, желећи да сазна шта је унутра, подиже поклопац. Сва добра тада одлећу назад боговима, а људима остаје само нада.

Још раније, грчки песник Теогнид из Мегаре говорио је о ћупу испуњеном добрима који отвара неименована особа. И у тој причи нада остаје међу људима, док остала добра одлазе.

Без обзира на то да ли су древне посуде биле испуњене добрима или злима и ко их је отворио, различите верзије имају једну важну заједничку тачку – наду која остаје.

Зашто је нада остала међу злима

Ако је посуда била пуна добара, присуство наде делује сасвим логично. Она се природно уклапа уз врлине попут правде, милосрђа, слободе, среће или мира.

Али зашто се у причи о Пандори нашла заједно са преваром, бедом, болешћу, старошћу, патњом и смрћу?

То питање вековима изазива различита тумачења.

Грчка реч Елпис (Elpis) обично се преводи као „нада“, али може да означава и очекивање или предосећање. Према једном тумачењу, оно што је остало затворено у посуди заправо је страх од онога што ће доћи – непрестано ишчекивање бола и смрти.

Други указују на то да је нада у старогрчкој мисли била двосмислена. Могла је човеку да пружи снагу и утеху, али и да буде опасна илузија која га спречава да прихвати стварност и делује на време.

Фридрих Ниче отишао је још даље. У делу Људско, сувише људско из 1878. године тумачи наду као део Зевсове казне: човек је сматра највећим добром, иако га она заправо подстиче да настави да трпи сва остала зла.

Постоји, међутим, и потпуно другачије читање.

Филолог М. Л. Вест, један од најугледнијих тумача Хесиодовог дела, понудио је оптимистичније објашњење: то што је нада остала сачувана у посуди значи да, упркос свим несрећама које су пуштене у свет, није све изгубљено.

Свет је испуњен патњом, болешћу, старошћу и смрћу, али човеку остаје нешто што му омогућава да све то поднесе.

Нада.

Тако један од најпознатијих митова античке Грчке оставља више питања него одговора. Пандорина кутија вероватно уопште није била кутија, у појединим верзијама није је отворила Пандора, а чак ни оно што је остало у њој нема само једно значење.

Можда је управо зато прича о Пандори преживела миленијуме – јер се у њеном средишту налази оно што су јој богови наводно подарили и што мит непрестано изазива и код оних који га читају: радозналост.