Када тинејџер направи „глуп избор“ то значи да његов мозак ради баш како треба

Међутим, такво тумачење погрешно схвата начин на који функционише тинејџерски мозак. Он ради на начин који је обликован еволуцијом како би одговорио на јединствен и изузетно изазован период живота.

Људи узвраћају доброту добротом, буне се када их неко превари и желе да они који крше правила сносе последице. Већ бебе од осам месеци показују склоност према онима који се лепо понашају према другима, а спремност да се казни неко ко крши правила постаје све израженија како деца одрастају. Чак и осећај да сте некоме „вратили мило за драго“ активира центар за награђивање у мозгу и доживљава се као истинско задовољство.

Кажњавање је један од механизама који је омогућио развој сарадње међу људима. Група у којој се варање и непоштење не кажњавају временом престаје да сарађује. Тинејџер који узврати ударац или увреду у школском ходнику заправо реагује према веома старом обрасцу понашања.

Адолесценција додатно појачава ове импулсе, и за то постоје добри разлози.

Зашто је 15. година посебна

Систем за награђивање у мозгу, а посебно део познат као вентрални стријатум, постаје много осетљивији током тинејџерских година, достижући врхунац средином адолесценције. Истовремено, префронтални кортекс – део мозга који омогућава да обуздамо импулс уместо да одмах реагујемо – наставља да се развија све до касних двадесетих година живота.

Адолесценција је период када млада особа треба да се постепено осамостали од породице и пронађе своје место међу вршњацима. Мозак који снажно реагује на награде, склон је истраживању, веома мари за мишљење других и брани свој друштвени положај, заправо је добро прилагођен том задатку.

Само присуство пријатеља довољно је да повећа склоност ка ризичном понашању и активира центре за награђивање у мозгу на начин који се не дешава када су тинејџери сами. Осетљивост на процену и одбацивање од стране вршњака током адолесценције већа је него у било ком другом животном добу.

Цена разумног избора

Тинејџери ипак размишљају о својим поступцима. Међутим, последице које они сматрају најважнијим често су друштвене природе, а одрасли доследно потцењују колико оне могу бити озбиљне. Повлачење из сукоба пред публиком може младу особу коштати угледа, а управо је друштвени статус оно што им је у том узрасту посебно важно.

Мозак који је толико осетљив на окружење обликоваће се према ономе чиме је окружен. Изложеност ризичном окружењу и вршњацима који крше правила у великој мери утиче на то да ли ће и млади сами почети да се понашају на исти начин.

Управо због те осетљивости истраживачи све чешће описују адолесценцију као „прозор прилика“. Мирно окружење које подстиче праведна решења и у којем се људи међусобно односе с поштовањем може снажно утицати на понашање тинејџера.

Како применити ово знање

Ако млада особа верује да ће систем обезбедити праведан исход, њена снажна потреба за осветом слаби, што даје више простора префронталном кортексу да преузме контролу.

У школи то може значити приступ у којем обучени члан особља посредује у разговору између ученика који су у сукобу, тако да обе стране буду саслушане и заједнички дођу до прихватљивог решења, уместо да се све своди на кажњавање.

Код куће то може бити једноставно као доследна и смирена интервенција родитеља у свађи између браће и сестара како би се пронашло праведно решење, уместо да се деци препусти да „сама реше проблем“, ризикујући да јачи наметне своју вољу.

Наставници и родитељи такође могу настојати да створе окружење у којем се оно што је корисно и награђујуће поклапа са оним што је разумно. На пример, школа може организовати програм вршњачког менторства у којем се помагање друговима награђује одређеним привилегијама или јавним признањем, чиме такво понашање постаје и друштвено пожељно.

Код куће се кућни послови могу представити не као досадна обавеза, већ као допринос породичном тиму, при чему награда може бити више заједничког слободног времена. На тај начин непосредна корист усклађује се са дугорочном добити.

Још једна важна стратегија јесте омогућити младима да се повуку из сукоба, а да притом не изгубе образ.

У школи наставник који примети да сукоб ескалира може дискретно понудити обома ученицима могућност да оду у посебно одређени простор како би се смирили, представљајући то као прилику за смиривање ситуације, а не као казну.

Код куће родитељ може рећи: „Видим да си сада заиста љут. Желим да сам одлучиш како ћеш ово решити – можемо одмах разговарати или можеш узети 20 минута да се смириш па ћемо наставити касније. Избор је твој.“ На тај начин тинејџер може да изађе из сукоба без осећаја да је испао слаб пред вршњацима или браћом и сестрама.

Адолесценција се обликује према окружењу у којем млади одрастају, због чега представља један од најважнијих периода за позитиван утицај на нечији живот. То је „прозор прилика“ у којем одговарајућа подршка, праведни системи и окружење пуно разумевања могу имати већи утицај него у готово било којој другој фази развоја.