Друштвене мреже: Шта нам је чинити у троуглу где нема „бесплатног ручка"

За више од половине (52%) испитаника у истраживањима, ТВ дневници су главни извор информисања, и за тек 17 посто најмлађе популације. Када је реч о друштвеним мрежама, 45 одсто најмлађих их бира као главне наспрам само 12 посто најстаријих. О интересовањима млађих генерација за вести, и о томе шта најрадије бирају за изворе информација, у Београдској хроници је говорила психолошкиња Ана Мирковић.

„Мислим да не знамо довољно о томе, а можемо лако да сазнамо тако што можемо да их питамо. Они тада имају прилику да нас едукују, да нас информишу, да поделе своје дилеме, трилеме. Оно што засигурно знамо је да су друштвене мреже кључни извор информисања. То што су нама вести, нису њима вести“, рекла је Мирковићева.

Додала је да је на друштвеним мрежама „све направљено према критеријуму и укусу младих“, и да су тамо „вести кратке, једноставне и питке“ а да се заснивају на темама као што су углавном мода, екологија, забава, едукација...

Говорећи о истинитости и проверавању информација које млади добијају преко друштвених мрежа, Мирковићева наводи да је идеално имати различите углове: „У том смислу, друштвене мреже јесу слободније, либералније, јер дају прилику сваком од нас да искористи тај простор за своју идеју“.

Гошћа Београдске хронике је говорила и о томе како се понашају и како размишљају креатори алгоритама и система функционисања друштвених мрежа.

„Цела политика је базирана на томе да се купи пажња, а пажњу купујете занимљивим садржајем. Енглези кажу да нема бесплатног ручка, па тако вам платформе дају бесплатно коришћење својих система, а ми дајемо приватност. Сваким кликом, секундом на одређеном садржају, и сваким кликом на хештег ми показујемо платформи ша је нама важно, а онда ће оне дати оглашивачима, између осталих, да би дошли до публике која им треба. У том троуглу свако даје нешто за џабе да би добио нешто за џабе. Људи дају своју приватност“, објаснила је.

Истинитост информација са мреже, нису проблем са којим се суочавају само млади, већ и сви корисници садржаја са портала и мрежа.

Зато Мирковићева наглашава да би медијски писмени грађанин требало да зна шта је лажна вест, што укључује проверу и опрез.

„Живимо у времену које карактерише постистина. То је нов феномен који указује да људе у свету уопште не занима истина као таква, већ их занима оно што је компатибилно њиховим уверењима. Тако да ми бирамо шта је истина у односу на оно у шта верујемо и друштвене мреже су много згодне да то и поткрепе“, каже психолошкиња Мирковић.

Најважнија вештина 21. века

Саветује да са најмлађима треба константно разговарати на тему истинитости информација до којих се на мрежама долази: „Медијска писменост је најважнија вештина 21. века, зато што медија никад није било више, порука никада није било више, а ми сваку информацију морамо да проверимо, иначе, можемо да кажемо да смо медијски неписмени“.

Напомиње да је проверавање садржаја повезано са критичким размишљањем, у овом случају конкретно, о томе каква је информација која стиже до корисника, о томе ко ју је послао, са којим намерама...

Сматра се да је манипулација информацијама са мрежа најлакша са децом, а саговорница Београдске хронике каже да у посебно рањиве категорије у том смислу, спадају и они најстарији, да су они веома лака мета, и да је управо међу њима велики број преварених.

У том мору изазова, истиче да су најважнији едукација и освешћивање, али и разговор, како са најмлађима, тако и са старијима.

Истиче да је свакако потребна већа мрежа тог типа едукације, нарочито за децу, али уз подршку родитељима, јер код најмлађих процес едукације у пољу медијске писмености, треба да буде континуиран.