Умрети заједно: Зашто је срећан брачни пар одлучио да оконча живот

Овај чланак осетљивим особама би могао бити узнемирујући.

Три дана пре него што су добровољно издахнули, Јанов и Елсин кампер је био паркиран у марини обасјаној сунцем у Фризији, на северу Холандије. Били су пар који је волео да стално буде у покрету и већину свог брака су провели у камперу или на броду.

„С времена на време смо покушавали (да живимо) у гомили камења – кући“, у шали је рекао Јан новинарки Би-Би-Сија која их је посетила, „али не иде“.

Јан и Елс су се упознали у вртићу. Јан је као млад играо хокеј за омладинску репрезентацију Холандије, а затим је постао спортски тренер. Елс се школовала за учитељицу у основној школи. Али њихова заједничка љубав према води, бродовима и једрењу одредила је њихове заједничке године.

Као млади пар живели су у броду. Касније су купили теретни чамац и развили посао за превоз робе по унутрашњим пловним путевима Холандије.

У међувремену, Елс је родила њиховог сина јединца (који није желео да се објави његово име), који се школовао у интернату, а викенде проводио са родитељима. Током школских распуста, када је син био са њима, Јан и Елс су кретали на дужа путовања – дуж реке Рајне или на холандска острва.

Године 1999. године Јанов посао почео је да трпи велику конкуренцију, а он је почео да осећа озбиљне болове у леђима због тешког посла који је обављао више од 10 година. Одлучили су да се преселе на копно, али су се после неколико година поново вратили на брод. Када више нису могли да га одржавају, купили су пространи кампер.

Јан је оперисао леђа 2003. године, али се стање није побољшало. Пошто је морао да узима јаке таблете против болова више није мога да ради, али Елс је и даље предавала у школи.

Понекад су причали о еутаназији – Јан је објаснио породици да не жели предуго да живи са постојећим физичким ограничењима. Отприлике у то време пар се придружио холандској организацији за „право на смрт“ – НВВЕ.

„Ако узимате много јаких аналгетика, живите као зомби“, рекао Јан новинарки Би-Би-Сија. „Дакле, с обзиром на бол који имам и Елсину болест, мислим да ово морамо да окончамо.“

Када Јан каже „ово окончамо“, мисли – да умре.

Елс се повукла из наставе 2018. године. Показивала је ране знаке деменције, али се опирала да оде код доктора – можда и зато што је била сведок пропадања и смрти свог оца оболелог од Алцхајмерове болести. Али дошао је тренутак када њени симптоми више нису могли да се игноришу.

У новембру 2022, након што јој је дијагностикована деменција, Елс је излетела из лекарске ординације, остављајући мужа и сина иза себе.

„Била је бесна – као разјарени бик“, сећа се Јан.

Након што је Елс сазнала да се њено стање неће побољшати, она и Јан, заједно са сином, почели су да разговарају о дуо-еутаназији – да њих двоје умиру заједно.

У Холандији су еутаназија и потпомогнуто самоубиство легални ако неко добровољно затражи, а њихову патњу – физичку или психичку – лекари процене као „неподношљиву“, без изгледа да ће се побољшати. Сваку особу која затражи помоћ при умирању процењују два лекара – други проверава процену првог.

Године 2023. у Холандији се 9.068 људи одлучило за еутаназију – око пет одсто од укупног броја смртних случајева. Било је 33 случаја дуо-еутаназије, дакле 66 особа. Ово су веома сложени случајеви који постају још компликованији ако један од партнера има деменцију, јер се са сигурношћу не може рачунати на њихове способности да дају пристанак.

„Многи лекари не желе ни да помисле на еутаназију код пацијента са деменцијом“, каже др Росемаријн ван Брухем, геријатар и етичар у Еразмус медицинском центру у Ротердаму.

Исти став је имао и Јанов и Елсин лекара опште праксе. А то опирање појединих лекара се огледа у бројкама еутаназираних. Од хиљада умрлих 2023. године, 336 је имало деменцију. Како онда лекари процењују законски захтев за „неподношљиву патњу“ код пацијената са деменцијом?

За многе са раном фазом деменције, неизвесност о томе како ствари могу напредовати може их навести да размишљају о окончању живота, објашњава др Ван Брухем.

„Зар нећу моћи да радим ствари које сматрам важним? Зар више нећу препознавати своју породицу? Ако то можете довољно добро да изразите, ако је то уочљиво и за лекара који је вољан да изврши еутаназију, као и за (другог) лекара који је специјализован за менталне способности, тај егзистенцијални страх од онога што таквим пацијентима предстоји може бити разлог да се размотри еутаназија“.

Пошто њихов лекар опште праксе није желео да се ангажује, Јан и Елс су се обратили мобилној клиници за еутаназију – Центру за вештачење за еутаназију. Ова агенција је учествовала у вештачењу око 15 одсто асистираних смртних случајева прошле године у Холандији и, у просеку, одобрава око трећину захтева које добије.

У случају да пар жели да заједно оконча живот, медицинари морају бити сигурни да један партнер не утиче на другог.

Доктор Берт Кејзер присуствовао је у два случаја дуо-еутаназије. Али се такође сећа да је упознао још један пар код кога је посумњао да муж приморава жену на тај корак. Током следеће посете, др Кајзер је разговарао са женом насамо.

„Рекла је да има толико планова...!", наводи др Кејзер, и објашњава да је жена апсолутно била свесна да је њен муж тешко болестан, али није планирала да умре са њим.

Процес еутаназије је заустављен, а мушкарац је преминуо природном смрћу. Његова жена је још увек жива.

Др Тео Бур, професор етике здравствене заштите на Протестантском теолошком универзитету, један је од ретких отворених критичара еутаназије у Холандији верује да унапређење палијативног збрињавања често ублажава потребу за асистираном смрћу.

„Прихватам да може бити прихватљиво да доктор помогне пацијенту да умре, међутим, то би требало да буде изузетак.”

Оно што забрињава доктора Бура је утицај случајева дуо-еутаназије – посебно након што је један од бивших холандских премијера и његова супруга, почетком године одлучили да умру заједно, и доспели на насловне стране светских медија.

„У протеклој години видели смо на десетине случајева дуо-еутаназије, и постоји општа тенденција да се ’херојски умире‘ заједно“, каже др Бур. „Такође табу о намерном убијању – све више еродира, а посебно када је у питању дуо-еутаназија.“

Јан и Елс би вероватно могли да наставе да живе у свом камперу још неколико година. Да ли мисле да умиру прерано?

„Не, не, не – не могу то да видим“, рекла је Елс.

„Проживео сам свој живот, не желим више бол", каже њен супруг. „Мислимо да то мора да се оконча.“

Лекари су проценили да је Елс још увек имала способност да сама одлучи да ли жели да умре – али то би напретком деменције могло убрзо да се променити.

Јанов и Елсин син је тешко поднео одлуку родитеља.

„Не желите да дозволите да вам родитељи умру“, објашњава Јан. „Дакле, било је суза – наш син је тврдио: 'Биће вам боље' – али не за мене.“

Елс је била истог мишљења.

„Не постоји друго решење."

Дан пре уговореног састанка са лекарима за еутаназију, Елс, Јан, њихов син и унуци провели су заједно. Увек практичан, Јан је желео да сину објасни све предности кампера, како би био спреман за продају.

„Онда сам отишао у шетњу плажом са мамом“, каже син. „Деца су се играла, било је шала... Био је то веома чудан дан.“

„Сећам се да смо вечерали увече, и очи су ми биле пуне суза док сам гледао како седимо за столом сви заједно.“

У понедељак ујутру сви су се окупили у центру за еутаназију. Поред најбољих пријатеља, ту су били и Јанова и Елсина браћа, син и снаја.

„Имали смо два сата на располагању да проведемо заједно, пре него што су дошли лекари“, каже син. „Причали смо о заједничним успоменама... И слушали смо музику. Idlewild од 'Трависа' за Елсу, 'Битлси' Now and Then за Јана.“

„Последњих пола сата је било јако тешко“, додаје. „Лекари су стигли и све се десило страшно брзо – прате своју рутину, и онда је то само питање минута.“

Елси ван Лининген и Јану Фаберу лекари су дали смртоносну дозу лекова и умрли су заједно 3. јуна 2024. године.

Њихов кампер још увек није стављен на продају. Елсин и Јанов син одлучио је да га задржи још неко време и оде на одмор са женом и децом.

„Продаћу га на крају“, каже. „Прво желим да стекнем неке успомене са породицом."