Од намештаја до кућних апарата – шта је требало да поседује дом у међуратном периоду

Након Првог светског рата осниване су веће радионице за израду намештаја, у а дневној штампи готово свакодневно су се рекламирали произвођачи и увозници намештаја.

У београдским домовима истовремено су били у употреби персијски теписи и пиротски ћилими. У трпезаријама је поред столова био смештен бифе, а чешће стаклена витрина са кристалом или сребрнином. Трпезаријски столови били су рађени од политираног дрвета, неретко од абоноса и махагонија, а била је популарна техника инкрустације. Столњаци су били од дамаста, у пару са салветама с породичним монограмом. Надстолњаци и подстолњаци били су од чипке или хеклани. Сервиси за ручавање били су од порцелана, све популарнијег фајанса, док је други кућни прибор био од стакла и кристала.

У салонима се налазио разноврсни намештај: полица са књигама, фотеље, софе, отомани, шезлонзи, бержер фотеље и дивани које су красили јастучићи, а могли су се налазити и клавир или пијанино, сточићи за цигарете и коктел барови. Декоративни сточићи на којима је стајала ваза са цвећем често су били део мобилијара.

Параван се користио у собама велике квадратуре. На зидовима су биле тапете и дуборези. Осветљење је било изузетно важан део уређења ентеријера. Лустери и лампе били су од месинга или поникловани, од дрвета или дуваног стакла. Најзатупљенији вид грејања биле су каљеве пећи.

Увођењем модернистичког духа, долази до иновативних решења, попут узиданих плакара и модерно дизајнираног намештаја. Све чешћем избору модерног намештаја, због функционалности, допринела је и појава техничких уређаја у грађанским становима.

У салону, у коме су се окупљали сви чланови породице и где су примани гости, коришћене су техничке справе и апарати који су служили су како за потребе рада (нпр. писаћа машина и шиваћа машина која је прво била на ножни или ручни погон, да би се нешто касније, баш у међуратном периоду у њу могао уградити мотор); тако и за забаву, разоноду и опуштање у слободно време. Ту су се налазили грамофон и плоче, музичке кутије, клавир, или неки други музички инструменти, а у појединим кућама и аутомат за свирање клавира.

Иако је телефон у то времем поседовала већина доманћинстава, радио апарат је био апсолутна је звезда салона тог времена, а уједно је један од првих електричних апарата који улази у употребу код нас. Поседовали су их само ретки грађани, код којих се окупљао комшилук, родбина и пријатељи, на заједничко слушање радио програма.

У периоду између ратова, купатила су већ била опремљена бојлерима на ложење, тучаним кадама, лавабоима од порцелана или метала, чесмама и wц шољама са водокотлићима. Постојале су занатске радње које су продавале све наведено и које су се рекламирале у штампи, као и каталозима. У каталогу новосадске техничке велетрговине Хенрика Штолца синова из 1936. године, који се чува у Музеју науке и технике, може се видети богатство опреме за купатила која се могло у то време набавити.

„Неке од тих предмета чува и презентује Музеј науке и технике и они редовно изазивају емотивне реакције код посетилаца, нарочито старије генерације, зато што су се многи од њих задржали у употреби и деценијама касније. У сталној поставци Музеја науке и технике налази Електрични фен за сушење косе АЕГ из 1939. год, који је тада коришћен у Београду, иако су фенови код нас ушли у масовну употребу тек педесетих година 20. века“, истиче Даниела Пејовић, музејска саветница Музеја науке и технике. 

У ширењу електрификације и техникализације домаћинстава велику улогу су имале рекламе. Оне су кроз текст и слику објашњавале изглед и предност употребе ових нових производа и подстицале њихову продају.

Музеј науке и технике чува многе каталоге и рекламе из међуратног, као и каснијих периода. Један од првих електричних апарата који је рекламиран и који је међу првима ушао у употребу у домаћинствима је електрични усисивач. У Музеју су изложена три усисивача различитих произвођача из међуратног периода: Нилфиск, Електролукс и АЕГ-еов Вампир. За два усисивача Музеј поседује и оригиналне рачуне, додала је Пејовић.

Техника прања одеће била је готово иста као пре рата. Прање је обављано ручно у дуготрајном процесу и уз више помагала. У стамбеним зградама постојала је вешерница – заједничка просторија коју је свака породица могла да користи за прање и сушење веша. Ту су се налазили метални казан са ложиштем, као и велико дрвено корито, обложено лимом с унутрашње стране и жице за простирање веша.

Између два рата у домаћинствима су у употреби још увек биле пегле на жар, иако се постепено тридесетих година у употребу уводе пегле са електричним грејачем, које су такође биле веома тешке.

Припрема хране у кухињи обављана је ручно, механичким апаратима, који су у великој мери задржани и после појаве електричних апарата до данас са скоро неизмењеним дизајном – посуде за мешење и припрему хране, ренде, цедиљке, механичке справе за сечење, машине за млевење меса, ораха, модле за колаче – само су у појединим случајевима промењени материјали израде.

Кварљиве намирнице су се и у међуратном периоду чувале у ајскаснама, које су се у Београду појавиле крајем 19. века. Чувени произвођач ормана за лед била је фирма „Браћа Голднер“ из Суботице. У то време су ледаџије на коњским запрегама превозиле и продавале табле леда београдским муштеријама. Ајскасне су израђиване од дрвета, а у њиховој унутрашњости обложене лимом налазиле су се полице за намирнице. У посебну преграду стављан је лед који је могао да траје два дана. На задњој страни налазила се славина за испуштање воде настале отапањем леда. Електрични фрижидери улазе у масовнију употребу тек током педесетих година, иако су се могли купити у Србији већ тридесетих година. Музеј науке и технике у својој сталној поставци чува више модела ајскасни, али и фиржидер из овог периода.

У међуратном периоду у употреби су били шпорети на чврсто гориво, који су служили и као грејно тело.

Како су се техничке иновације у домаћинства уводиле веома споро, произвођачи електричних уређаја организовали су кампање којима се пропагирала употреба електричне енергије у домаћинствима. Тако је у Београду је 1937. године отворен Биро за пропаганду употребе електричне енергије (Бипел), у коме су произвођачи излагали и продавали своје производе, промовисали употребу електронике у домаћинству, а грађани могли да се информишу о доступним електричним уређајима и њиховој употреби. Организовани су и курсеви за обуку рада на новим електричним апаратима.