Какав отац такав син – можемо ли одвојити генетику од утицаја средине у којој одрастамо

Предвођена Ренеом Мотусом са одељења за психологију Универзитета у Единбургу, студија је проучавала више од хиљаду парова рођака како би утврдила колика је вероватноћа да ће деца наследити оно што психолози називају „великих пет“ црта личности – отвореност за нова искуства, савесност, екстраверзија, спремност на сарадњу и неуротицизам.

Према резултатима до којих су дошли истраживачи, шанса да дете дели сличну црту личности са родитељем није много већа него да је дели са случајним странцем. Рецимо, на пример, да је општа популација подељена подједнако на трећине између оних који имају низак, средњи и висок ниво отворености. Студија сугерише да ће само 39 одсто деце бити стављено у исту категорију као и родитељ, у поређењу са 33 одсто са случајним странцем.

Новина ове студије је да уместо да се ослања само на самопроцену особина личности, она укључује и друго мишљење, пријатеља или партнера. Али рад тек треба да буде рецензиран, а већ је наишао на лавину критика једног од водећих стручњака у овој области.

Роберт Пломин, професор генетике понашања на Кингс колеџу у Лондону, поставља питање зашто би мишљењe других људи о нама требало да буду тачнија од нашег.

„Не прихватам“, каже, „где су докази?“

Професор такође има низ других резерви према студији. На крају, каже: „студија делује надувано, како по обиму, тако и по закључцима“.

Пломин је пре шест година објавио књигу под називом Нацрт: Како нас ДНК чини оним што јесмо (Blueprint: How DNA Makes Us Who We Are), тврдећи да је, као резултат полигенског тестирања, било могуће видети да је наше генетско наслеђе играло много већу улогу у одређивању нашег понашања и црта личности него што је наука до тада признавала.

Шта као не желимо да будемо као родитељи

Међутим и професор Пломин има своје критичаре, не само што се тиче његових закључака, посебно оног да и социоекономски статус особе може бити генетски наследан, а не последица друштвених околности. Док се наука и даље бори са подацима и различита тумачења се оспоравају, обични људи се боре да схвате себе у оквиру породица из којих потичу и породица које стварају.

Ова питања се често јављају у ординацији психотерапеуткиње Џенифер Коли. „Људи не говоре о цртама личности“, каже Коли. „Више се ради о искуствима и односима, за које претпостављам да су особине личности у одређеном контексту."

Многи се плаше да не постану као своји родитељи, посебно када и сами имају децу. „Ако су имали искуство са родитељем који је рутински губио живце, онда се много енергије улаже у покушај да се избегне понављање тих образаца – реплицирање те особине личности.“

Психотерапеуткиња то посебно запажа код мушкараца који су имали насилне очеве. Наравно, тешко је знати да ли је склоност љутњи научена или генетски наслеђена особина. Чак и неко попут Пломина, кога називају генетским детерминистом, наглашава да ми не наслеђујемо толико особине личности колико предиспозицију према њима. Да ли, како и када се те предиспозиције материјализују зависи од читавог низа сложених и можда несазнатљивих фактора.

Када се живот поигра са нама

Без обзира на узрок, утицај очева, и одсутних и присутних, био је стална тема фикције од Едипа до Кума. Новинар и писац Сем Милер зна више од већине о присутним и одсутним очевима. Са 15 година, Милер је сазнао да његов биолошки отац није био прослављени академик и књижевни критичар Карл Милер, који га је одгајао, већ покојни пријатељ његових родитеља са универзитета, Тони Вајт, који је имао аферу са Милеровом мајком.

Милер је написао дирљиву књигу под насловом Очеви о различитим улогама које су ова два човека имала у његовом животу. Иако је откриће првобитно било шокантно, оно није утицало на Милеров однос са човеком кога је сматрао и доживљава као свог оца – Карла Милера, који је умро 2014. Књига је делом дирљива почаст некоме са ким је дели толико тога, са изузетком ДНК.

Делимично због блиске везе са Милером старијим, Милер је дуго био потпуно незаинтересован за Вајта. Али последњих година, каже, „све више сам мислио о њему, делом зато што сам на одређени начин постајао све више као мој биолошки отац.“

Док је Милер старији заправо био сироче које је створило стабилан породични живот који му је био веома важан, Вајт је, парадоксално, потицао из породице пуне љубави, а живот је провео као самац и луталица.

Милер објашњава да је и сам био ожењен и има двоје деце, али да је сада самац и лутајући страни репортер.

„Оно што је чудно“, каже уз осмех, „је да сам као одрастао 20 година био као мој тата. А сада сам 20 година као Тони! Прилично је смешно, нисам хтео да верујем у генетска објашњења, али изненађен сам чињеницом да не могу да објасним ствари са сопственом децом осим као неком врстом наслеђа.”

Још једна компликација за Милера је то што он мисли да су његов отац и његов биолошки отац „били прилично слични“. Обојица су, на пример, били дубоко заинтересовани за писање, као и сам Милер. „Мислим да су на неки начин били један другоме алтер его."

У таквим околностима немогуће је одвојити гене од околине, биологију од културе. Наука је можда неумољиво све ближа решавању загонетке нашег генетског наслеђа, али шта да радимо са тим и зашто ће остати питања на која не може бити непобитних одговора.