Нема потребе да се туширате сваки дан – ево зашто

Прошлог месеца, британски ТВ водитељ Џонатан Рос постао је медијска сензација због изјаве да се понекад купа ређе од једном недељно, а 2023. године, глумицаa Америка Ферера је изјавом у интервјуу запањила своје колеге из екипе филма Барби када је признала да повремено прескаче туш.

Године 2021. године глумац Ештон Кучер је згрозио јавност својом рутином свакодневног прања пазуха и међуножја и ничим другим, а његов колега, глумац Џејк Гиленхол, рекао је да верује да је купање понекад „мање неопходно“ (али касније је тврдио да је био саркастичан). Како су се јавиле друге познате личности, узнемиреност је постала толико велика да су глумци Џејсон Момоа и Стена убрзо морали да разјасне како се редовно и често туширају.

Али, иако је често прање руку кључно за заустављање ширења микроба, према мишљењу већине лекара, свакодневно туширање нема инхерентне користи за физичко здравље. У ствари, може чак бити лоше јер нам исушује кожу и подрива наш имуни систем. Ипак, студије показују да се више од половине Американаца и Британаца тушира сваки дан, пише Матилда Велин, колумнисткиња Би-Би-Сија.

Да ли је време да се прекине са том праксом?

Није лако пронаћи некога ко је спреман да објави да се не тушира. Године 2015, хемичар Дејвид Витлок доспео је на насловне стране када је открио да се није туширао 12 година. Уместо тога, попрскао би се добрим бактеријама, па је чак и покренуо бренд за негу коже заснован на овој филозофији.

Годину дана касније, лекар Џејмс Хамблин је писао о томе како је и он престао да се тушира. Године 2020, када је изашла његова књига Clean: The New Science of Skin and the Beauty of Doing Less, рекао је за Би-Би-Си: „Имам свој мирис, а моја жена каже да се једноставно може идентификовати. Али њој се свиђа. Други људи кажу да није лоше."

Али еколог Донахад Макарти спреман је да прича о својим хигијенским навикама и признаје да се не тушира сваки дан, као и да није усамљен у томе.

Пре осам година, Макарти је написао чланак за Гардијан о свом – тада – недељном туширању, употпуњеном прањем у лавору. Признање да се ретко тушира било је застрашујуће, каже, иако је знао да га чека поплава исмевања и понижавања. Али по изласку чланка, људи су му прилазили и признавали да раде исто што и он.

Док није задобио повреде, Макарти је био професионални балетски играч са просечним навикама туширања. Након што је провео две недеље са домородачким народом Јаномами у прашуми Амазоније, одлучио је да дâ свој допринос заштити животне средине. Инсталирао је резервоар за скупљање кишнице и соларне панеле за топлу воду у својој кући у Лондону и пратио потрошњу воде. Из године у годину почео је све ређе да се тушира. Данас, то је отприлике једном месечно. Ипак свакодневно се пере на умиваонику тако што користи крпу за чишћење целог тела, а брије се користећи једну шољу воде. Нико му није рекао да непријатно мирише.

„Ако одете у стару зграду, у спаваћим собама видећете ове дивне дрвене столове са отовром за лавор“, каже Макарти. „Људи су користили воду из лавора и имали крпу за лице и тело... Очигледно је да је текућа вода велика предност. Али то уједно значи и да је неумерено користимо.“

'Перформативно' туширање

Наша страст за свакодневним сусретом са сапуном и водом такође је изненађујуће ретко у фокусу академског интересовања. Толико да је извештај из 2005. наизглед још увек мерило у истраживачким круговима. У Британији је уобичајено туширање једном или понекад два пута дневно, наводи се у извештају. За многе је ово „постала толико нормална рутина да им је друштвено и физички непријатно да се ређе перу“.

Дејл Садертон, професор социологије потрошње на Универзитету у Бристолу, један је од коаутора овог истраживања. „Перемо своја тела много више него што смо то радили у прошлости“, каже у изјави за Би-Би-Си. Промена је углавном настала у последњих 100 година, а није била планирана. У ствари, изгледа да се то догодило готово случајно.

Традиционално, људи су се чистили купањем. Култура око купања је веома разноврсна – од коришћења лековите воде у бањском лечилишту до модернијег опуштања у пенушавој купки уз чашу вина или шољу чаја и књигу. (Што за разлику од туширања захтева мање воде, а јефтинији је и еколошки прихватљивије, у зависности од трајања туширања. И док неки кажу да је туш хигијенскији јер се прљавштина испере, други указују да је разлика премала да би била значајна)

Током педесетих, каже проф. Садертон, Британци су имали приступ текућој води у купатилима. Убрзо је уследио нови проналазак: црево причвршћено за славине, на врху са пластичним ситом – глава за туширање. Данас су изграђене многе куће, обновљени студентски домови, тако да свака соба има своје купатило. „Ако имате само један туш за петочлану породицу, то вас дестимулише да се туширате“, објашњава Садертон. „Али ако само скочите из кревета и уђете у свој приватни туш...“ Сама доступност тушева – једном постављена да би нам олакшала одржавање хигијене – сада значи да се туширамо више.

Скромни туш је такође добио ново значење. Током деведесетих растући рекламни бизнис дао је нову симболику нашим купатилима. Туш је, каже Садертон, пласиран као средство за уштеду времена, али и за ревитализацију. Око 1970. године, огласи за туширање састојали су се од једноставних цртежа каде са тушем, али до осамдесетих, на сликама су увек биле жене, опуштене и окружене паром.

Туширање је постало рекреативна активност. Такође нам помаже да променимо контекст. Мењамо различите улоге: канцеларијски радник, тенисер, родитељ, пријатељски састанак уз вечеру... Туширање је гранична активност. Туш кабина је портал који нас претвара из једне личности у другу.

„Ако се вратите 100 година уназад, нисмо се туширали сваки дан, јер туш није био нормална ствар“, каже професорка Кристен Грам-Хансен са Одељења за пејзажну архитектуру Универзитета Алборг у Данској. „Не туширамо се због здравља. Туширамо се јер је то постало нормална ствар."

Аспект друштвеног уговора честог туширања постаје очигледан када се ставимо у ситуације попут камповања или музичких фестивала, каже професорка. Ту на сцену ступају различите норме и одједном је у реду туширати се мање.

Шта доноси будућност? Хоћемо ли ускоро сви избећи туш кабину? Мало вероватно. Академици не виде значајан тренд да се људи мање туширају из еколошких разлога. „Немогуће је да сада сви кажемо: 'О, то је била лоша идеја! Хајде да престанемо'", напомиње Садертон. „Не можете да вратите сат уназад. Норме туширања су сада уграђене у наше друштво."

Зато се чини да ће сви они који се не туширају сваког дана и даље бити сматрани за чудаке. Како каже професор Макарти: „Зашто се перемо? Углавном зато што се плашимо да ће нам неко други рећи да смрдимо.“