Послодавци кажу да им је запошљавање генерације Зед ноћна мора

Генерацијски јаз није ништа ново и представља обред кроз који пролази свака нова генерација, али чини се да када је у питању генерација Зед, постоји дубља подела и јачи сукоб.

Изгледа као да никада није било важније упознавање са генерацијом која ће водити у будућност. У свом извештају о овој генерацији, „Дилојт“ пише: „Како све више бумера буде одлазило у пензију, генерација Зед ће долазити на њихова места, доносећи потпуно другачији поглед на свет и перспективу у погледу каријере и успеха на радном месту.“

Ову старосну групу описује као друштвено свесну кохорту која „проактивно тражи прилике за учење како би унапредила своје вештине“ и „жели различите и предузетничке могућности“.

Међутим, они који су имали прилике да запошљавају и раде са припадницима генерације Зед, кажу да углавном имају негативна искуства, пише британски Телеграф.

Џејмс Мекнил је био задужен за продајни тим организације која је прикупљала музичке хонораре и често је добијао молбе за посао од двадесетогодишњака који су желели да се придружи компанији.

„Заказали бисмо им интервјуе, али они се једноставно не би појавили, или би закснили, или би се појавили и били потпуно неприпремљени“, каже Мекнил. „Не би знали ништа о послу, нити зашто су дошли.“

Џејд Арнел, дели Мекнилово огорчење генерацијом Зед. Она је опрезна када је у питању генерализација – један од најбољих запослених у њеној компанији, „Ребелион маркетинг“ је припадник ове генерације – али признаје да је четворо морала да отпусти јер су били непоуздани.

За Мекнила, међутим, поједини припадници генерације Зед једва успевају да прођу интервју за посао, без обзира што имају софистициране вештине.

„Највећи проблем код интервјуа је био начин изражавања и језик који користе. И обично јако негативно гледају на различите ствари.“

Често су знали да кажу, на пример да им је претходни посао био „ср..е“, да је шеф био ужасан, набрајају које су их ствари нервирале, што наравно сваког послодавца обесхрабри да прими такву особу.

Мекнилу се догодило и да се двојица кандидата које су примили, и то на релативно добру позицију, и који је требало да добију службени аутомобил, лаптоп и телефон, просто се нису појавили на послу, нити су се јавили телефоном, нити одговорили на имејл. „Само су нестали са лица земље“, каже Мекнил.

Такође, „плаше се да телефонирају“ и мисле да комуникацију треба обављати само електронском поштом или СМС порукама.

„У време када сам почео да се бавим продајом, све се радило телефоном. Електронска пошта је била споредна ствар. Дешавало се да неће да се јаве на телефон и разговарају са неким јер просто не воле непосредну комуникацију или конфронтацију. Они су добри са технологијом, али нису добри у обичним животним вештинама“, сматра Мекнил.

Арнелова такође описује своје искуство са генерацијом Зед као „прилично лоше“. Истиче да у њеној маркетиншкој фирми запослени немају стриктно радно време, могу да узму и 32 дана годишњег одмора и да се усавршавају о трошку компаније, али да прирадници генерације Зед злоупотребљавају ове погодности.

„Они желе све привилегије, али мало су спремни да дају заузврат. Као да их не занима нико други осим њиховог личног простора и искуства, онога што им је потребно и шта желе. Чини се да даље од тога не размишљају."

Што је најгоре, додаје Арнелова, „Имала сам ситуацију више пута са запосленима који су буквално излазили са својим пријатељима по цео дан, а онда су у радили свој посао у 3 ујутро, пијани. И није им било јасно зашто је то неприхватљиво.“ Чак би признали шта су радили, додаје Џејд Ардел.

„Док не достигну одређене године, мислим да једноставно не би требало да раде на даљину, морали би да буду у канцеларијском окружењу. Иако тврде да желе слободу и флексибилност, нису структурирани да буду дисциплиновани”.

Мекнил је имао више запослених припадника генерације Зед који су тражили флексибилно радно време, али да су „аутоматски претпоставили да то значи да увек могу да раде од куће и била је права битка довести их у канцеларију“.

Мекнил и Арнелова ипак не желе да генерализују своја искуства. Признају да им је потребно више времена за разговор са кандидатима за посао, а Мекнил за невоље генерације Зед криви технологију која „ствари чини превише лаким, тако да када им нешто не успе, не знају како да превазиђу проблем“, али и школе које их не припремају за „стваран свет“.

Двадесетсегмогодишња Шошана Дејвис која је основала консултантску кућу која помаже младим људима и послодавцима да заједно изграде боље односе на послу, каже да је интернет обликовао очекивања, посебно у вези са радом на даљину.

„Толико се гламурозно представља идеја о раду са било ког места на планети, што је маркетиншки врло атрактивно.“

Иако се слаже да зедовци имају проблема са телефонирањем или то што избегавају да укључе камеру током видео позива, али мисли да за такво њихово понашање има више симпатичних разлога, али да се не сме заборавити ни перидо пандемије коронавируса.

Неки истраживачи указују и на то да генерација Зед – која је одрасла уз друштвене медије и инфлуенсере који их охрабрују да буду аутентични – углавном говори и облачи се много „неформалније“, што може довести до тога да их старије колеге и послодавци доживљавају као непрофесионалне.

Шошана Дејвис открива и да су веома амбициозни. „Понекад добијам повратне информације од клијената да су превише амбициозни. Желе да трче и пре него што проходају.“

То такође може бити извор неспоразума, јер послодавци мисле да њихови млади запосленици пребрзо траже унапређење које им не припада, док млађе генерације једноставно желе све одмах и што пре.

С обзиром на демографске трендове, ускоро ћемо имати све више прилике да се уверимо какви су припадници генерације Зед на радном месту.