Одлазе ли обућари у историју

У потрагу за послом и бољим животом Стојче Стојмилов кренуо је из Кочана пут Ужица 1968. године. Грешком је изашао на станици Пожега, у коју се вратио деценију касније и остао до данас.

„Мислио сам да овде има мање занатлија но у Ужицу. Међутим, испоставило се да овде има више радњи но у Ужицу. И то је једно, друго, мислио сам да Ужице нема где да се шири, Пожега има, тако да ће систем да гура да се Пожега шири и да то буде фактички веће но Ужице. И то је све допринело да ја останем овде“, објашњава Стојче Стојмилов.

Некада је посла било много више, а данас је све мање муштерија.
„Патике су учиниле своје. Систем живота је таки да за нас све лошије и лошије. Ја кад сам дошао овде, било је једанаесторо радњи. Сада нас тројица. Онда смо сви радили, а сад и ово нас троје, нема“, истиче обућар.

Обућарским занатом бави се већ шест деценија, а спретним рукама продужио је животни век многим дотрајалим ципелама. Највише се поноси породицом коју је створио са покојном супругом Летком.

„Син ми ради, ћерка је удата у Ариљу. Има синчића, немам куд. Ту смо. Направио сам кућу ту, нисам је направио себи него њима.“

Све што је планирао каже да је и остварио подршком породице и занатским умећем.

„Остаје само нешто. Поштено речено сад играм лото, још седмица кад би дошла. Оћу да помогнем децама мало. Иначе, овако што се тиче ова животна питања, не тражим много. Колико има толико, шта је ту је“, каже Стојче.

Иако је у пензији, обућарским занатом намерава да се бави све док га здравље буде служило. За сада је најстарији активни занатлија у Пожеги, па се и тиме поноси.