Закон обрнутог напора: Неке ствари не можемо да поправимо ако се више потрудимо

Лежите у кревету, буљите у плафон, слушате аутомобиле како пролазе. Немате појма колико дуго лежите овако, али вероватно најмање неколико сати. 'Иди спавај', кажете себи. 'Само затвори очи и: Иди. Спавај'.

Чврсто затварате очи, присиљавате своје тело да се опусти и чекате да дође блажени сан. Али, ништа се не дешава. Прође још један сат и... ништа се не дешава. Три сата је ујутро, а ви још увек буљите у плафон.

Сви смо били у овој ситуацији. Колико год се трудили, готово је немогуће да вољно заспите. Спавање долази онима који пуштају свој ум да лута и фокусира се на било шта друго осим на сам сан. Бројте овце, контролишите дисање, слушајте аудио-књигу или било шта друго – све док вам то одвлачи пажњу од спавања.

Ово је уобичајен и познат пример „закона обрнутог напора“.

Закон обрнутог напора

Закон обрнутог напора први је сковао аутор Олдус Хаксли, који је написао:

„Што се више трудимо да свесним вољним напором нешто урадимо, то ћемо мање успети.“

„Вештина и резултати долазе само онима који су научили парадоксалну уметност делања и нечињења, или комбиновања опуштања са активношћу, опуштене особе како би иманентна и трансцендентна непозната количина могла да се ухвати.“

Идеја је да што више покушавамо да урадимо нешто, то постајемо гори у томе. Претпоставимо, на пример, да први пут учите како да возите бицикл. Речено вам је да држите управљач на одређени начин, да се одгурнете једном ногом, да окрећете педале, да седите у одређеном положају, да одржавате равнотежу и тако даље.

Када возимо бицикл, знамо све ове ствари, али не покушавамо да их урадимо. Оне се једноставно дешавају. Хакслијевим речима, то је „комбиновање опуштања са активношћу“.

Али, постоји и духовни или холистички начин посматрања „закона обрнутог напора“. То је нешто што има много дужу историју од Олдуса Хакслија – то је таоистичка идеја „Ву Веја“ – нечињење.

Нечињење

Реч „предаја“ има негативну конотацију. Онај који се предаје је кукавица или слабић. Хероји су они који никада не одустају, и ниједна прича не почиње тако што добри момци једноставно одустану. Па ипак, у овоме има доста ароганције.

Препустити се већој сили – или племенитијој, праведнијој – није кукавички чин. То је чин дубоке мудрости. Нема ничег похвалног у томе да пливате у олуји или да ударите медведа у њушку. Постоји мудрост у познавању наших граница, у прихватању понизности, па чак и по цену да будемо исмејани.

Ово је значење таоистичког учења Ву Веи. То није нека лења омамљеност, или изговор да дан проведемо ленчарећи. У ствари, често је управо супротно. Ву Веи је да ценимо, препознамо и прихватимо привлачење сила које су много јаче од нас. То је настојање да идемо путем који се отвара и улазимо на отворена врата.

Може се назвати и осећајем, интуицијом, судбином, божанским позивом, или било како другачије, али Ву Веи нас учи да престанемо да радимо оно што мислиме да је исправно и да дозволимо да нас повуче нека друга моћ.

Ву Веи је трска која се савија на ветру. То је штап који плива низ струју. То је предаја и понизност. То је, укратко, закон обрнутог напора – препознати да је за неке ствари потребно стрпљење и простор.

Практична примена

Можда лепо звучи, али како се то заправо преводи у стварни живот? Проблем са филозофским идејама ове врсте је у томе што нам не даје конкретне савете. Како се Хакслијев закон обрнутог напора може посматрати не као идеја, већ као практични водич? Чињеница је да је „нечињење“ фундаментално за природу многих задатака. Ево само неколико примера.

Писање: За писце не постоји ништа страшније од празне странице. Ако вам је речено да морате нешто да напишете, посебно у одређеном року, ум се често може сломити у покушају да се ухвати за нешто – било шта – да напише. Много је боље пустити идеје да дођу и записати их у свеску како се не би изгубиле.

Техничке вештине: Када почињете да тренирате неки спорт или учите неку вештину, морате прво да научити технику. Пролазите кроз покрете, откуцавате кораке у својој глави и на крају успете. Али долази тачка када је претерано размишљање штетно. Вероватно је то један од разлога зашто и врхунски фудбалери промаше једанаестерац.

Стрес и анксиозност: Сви смо под стресом због различитих ствари. Сви послови укључују уска грла и кризне тачке. Живот има добрих и лоших дана. Али када опсесивно вртимо ствари у нашим главама, ми заправо погоршавамо анксиозност. Постоји разлог зашто је „свесност“ тако отцепљени феномен. Одмакнути се, удахнути и не радити ништа је најбоље што можемо да учинимо за себе.

Разговор: Када је у питању начин на који разговарамо са људима, мање је заправо више. Лош разговор подразумева да превише причате и да се ваше „слушање“ састоји од једноставног чекања да поново дођете до речи. Ипак, истраживања показују да активно слушање пружа више „задовољства у разговору“ и омогућава партнерима да се боље разумеју.

Неке ствари не можемо да урадимо на силу

Много је тренутака у животу када додатни труд погоршава ствари. Када нас убоде комарац, сломимо кост или нам цури крв из носа, морамо да мирујемо. Чешање, померање и дување носа само ће погоршати проблем. Иста је ситуација и са многим важним тренуцима у животу.

Можда је време да се одмакнете од онога што радите и уживате у Ву Веију или нечињењу. На крају крајева, ако вам неко каже да не мислите на ружичасте слонове, постоји само један начин да то урадите.