Да ли је скромност у основи свих врлина

Подразумевана психолошка поставка људских бића је неизбежна егоцентричност. Свако од нас стоји у центру сопствених мисли, осећања и потреба, и доживљавамо их на начин на који не можемо да доживимо мисли, осећања и потребе других.

Како је писац Дејвид Фостер Волас рекао у обраћању дипломцима Кенјон колеџа почетком 2005: „…Све у мом непосредном искуству подржава моје дубоко уверење да сам ја апсолутни центар Универзума, најстварнија, најживописнија и најважнија особа која постоји… То је исто скоро за све нас.”

Егоцентричност долази у пакету – као природни део нашег људског искуства. Ипак, није тешко видети колико то може бити проблематично. Одмакните се од сопственог живота и погледајте читаво човечанство, и видећете како би ова усредсређеност на себе лако могла да вам искриви етички сензибилитет, наводећи вас да пренаглашавате вредност и важност одређених живота у односу на друге и „исправност“ ваших вредности и начина живота у односу на вредности и начин живота других.

Такође можете видети како би то на сличан начин могло да утиче на вашу способност да промените уверења у потрази за истином – тешко је напустити погрешна уверења када их сматрате исправним само зато што верујете у њих. Тешко је замислити ствари из перспективе која није наша. Тешко је прихватити чињеницу да имамо ограничења, да нисмо у праву и склони грешкама.

Управо ту скромност ступа на сцену.

Да ли је скромност врлина

Када је професорка Џен Кол Рајт са својим колегама пре више од једне деценије почела да проучава питање скромности, нису имали претерана очекивања. Скромност им је деловала као релативно незанимљива врлина – ако је уопште и била врлина. Ништа тако узвишено попут храбрости, саосећања или великодушности – врлина које вероватно играју кључну улогу у настојању да се живи живот вредан дивљења.

Али што су се више бавили питањем скромности, то су је више ценили. Професорка Рајт признаје да сада скромност види као најосновнију врлину у поређењу са свим осталим.

Ви сте звезда свог живота

Када смо гладни, то осећамо целим телом – крче нам црева, имамо јаку потребу за храном и тако даље. Али када су други људи гладни, не доживљавамо ништа од овога. Можда и чујемо да некоме крче црева, можда и приметимо да су гладни, али њихову глад не доживљавамо на исти начин као своју.

Наша глад нам више привлачи пажњу и мотивише – хитнија је – за нас. Ако је неко до кога нам је стало гладан, онда можемо да будемо мотивисани да игноришемо сопствену глад и пажњу усмеримо на његову, али за то су потребни напор и самоконтрола, док за игнорисање и фокусирање на себе није.

Доживљавамо своје емоције. На туђе можемо само да реагујемо. Чујемо своје мисли, а о туђима можемо само да закључујемо. Можда ће други одлучити да своје мисли поделе с нама, али не можемо бити сигурни да ли је то што нам је рекао баш тако како је мислио.

Наше сопствене вредности, уверења и циљеви су нам убедљивији, истинитији и вреднији, једноставно зато што су наши. Они долазе са неком врстом гравитационе силе због које их је тешко одбацити или ослободити их се. Све су умотане и уткане у живот који ја живимо – властити живот.

Скромност ублажава егоцентричност

Другим речима, наша природна егоцентричност је извор две врсте изобличења. То омета нашу способност да тачно перципирамо и интерпретирамо објективну стварност – свет какав заиста јесте. И то квари нашу способност да ценимо етичку вредност других.

Скромност функционише као коректив за ову егоцентричност.

Професорка Рајт и њене колеге дефинисали су скромност као стање свести у коме су обе ове дисторзије утишане, макар и само привремено. Или, како су други научници рекли, скромност укључује „хипоегоична“ стања – утишавање сопства. То резултира смањењем хиперусмерености на себе, што омогућава да се више пажње помери ка споља.

Другим речима, скромност смањује гравитацију наших вредности, уверења и циљева, тако да их се лабавије придржавамо. Постајемо способнији да их тачније проценимо, отворенији смо за преиспитивање, више прихватамо и мање се осећамо угрожено због својих грешака и несавршености. Више нам не делује катастрофично ако погрешимо, и мање нам је важно да увек будемо у праву.

Скромност такође смањује непосредност наших сопствених осећања, потреба и циљева, стварајући простор да у њега уђу и потребе других. Она довољно утишава „центричност“ како бисмо боље искусили своју међузависност и повезаност с другима. Сви ми доносимо делове слагалице људског искуства на сто. Сви имамо нешто да понудимо.

Скромност подржава све врлине

Егоцентричност је сила која може да омета нечију способност да на одговарајући начин испољава своје врлине. Тешко је бити довољно отворен и радознао, на пример, када идеје које се износе прете или су у сукобу са нашим сопственим, што имплицира да нисмо у праву. Тешко је бити саосећајан, великодушан или храбар када нам је перцепција искривљена, када наша уверења и потребе имају већу тежину од оних других. И то чини утишавање овог изобличења критичним.

Када размишљамо о томе ко би требало да има користи од нашег времена, енергије и ресурса, скромност је неопходна да би се потребе других јасно узеле у обзир. Скромност утишава непрекидан притисак и повлачење наших сопствених жеља и потреба, олакшавајући и продубљујући способност за стрпљење, поштење, великодушност, саосећање...

Професорка Рајт напомиње да ово не значи да је скромност усмереност на друге, а не на себе. Такође се не ради о томе да одустајемо од својих вредности, уверења или потреба када треба да их истакнемо. Као што један јеврејски етички покрет учи: скромност је заузимање одговарајуће количине простора неопходног за конкретну ситуацију – ни мање, ни више.

Другим речима, скромност служи као темељ наше способности да напредујемо, и као појединци и као заједница, сматра професорка Џен Кол Рајт.