Усамљеност и отуђеност све су чешћи, а како се борити са њима

Док самоћа може бити наш жељени избор, усамљеност је стање које никоме не прија. Осећање усамљености углавном је пролазно, али може бити и трајно и изразито непријатно.

„Усамљеност је проблематична јер на тај начин не можемо да се повежемо са другим људима. Можемо да постанемо депресивни и анксиозни. Док је самоћа са друге стране добра јер можемо себе болје да упознамо, да уживамо у самоћи ,у доколици“, рекла је  др Татјана Влашковић Јовићевић, психијатар и психотерапеут.

„Постоји концептуална усамљеност, а то је када негде на после не осећате припадност, не постоји колегијалност, па се ту осећате усамљено. У приватном животу се не осећате тако. Постоји и хронична усамљеност људи због много разлога“, истакла је проф. др Татјана Манојловић, филозоф и психотерапеут.

Без обзира на то да ли је особа екстроверт или интроверт, ако нема блиску особу или је у стању осуђености од себе саме, ако мора да глуми када је међу људима, осећај усамљености надјачаће саму себе.

„Када имамо око себе те људе, али нам недостаје један прави, аутентични однос где се осећамо прихваћени, схваћени, а разговори смислени, а не оперативниНеко ко је јако друштвен, има колеге, има посао, може да осети да му фали блискост", истакла је проф. др Татјана Манојловић, филозоф и психотерапеут.

Самоћа може бити подстицајна и као таква свима је потребна.Она отвара врата сусрета са самим собом. А да ли ћемо ући у тај дијалог зависи од тога како јој приступамо.

„Свима је потребна самоћа, бар сат времена дневно, јер на тај начин сложимо своје мисли и одморимо се од других утицаја људи, мишљења, разговора. На тај начин можемо своје проблеме да решимо“, рекла је  др Татјана Влашковић Јовићевић, психијатар и психотерапеут.

„Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет“,  написао је велики Иво Андрић.