Заборављене судбине робова у нацистичкој Немачкој

Хана С. је имала осам година када је умрла сестра њене баке. Била је сувише млада да би схватила шта јој се догодило када је одведена на присилни рад у нацистичку Немачку.

Ханина баба тетка је била само једна од 13 милиона мушкараца, жена и деце колико их је било присиљено на тежак рад. Многи од њих депортовани су из земаља које су нацисти окупирали.

Рупе у породичној историји

„Случајно сам сазнала за њену судбину“, каже Хана С. Она долази из Белорусије, али не жели да наведемо њено пуно име. Срели смо је у Берлину, где је присуствовала семинару о присилном раду у време националсоцијализма.

„О томе се у мојој породици није много причало. Мислим да је то срамота“, каже она. Због тога су подаци које Хана има о својој баба тетки непотпуни: „То је рупа у мојој породичној историји.“

Хана зна само то да је сестра њене баке морала да пече хлеб. Али нада се да ће једног дана сазнати више. И то је један од разлога зашто је дошла у Берлин, у Документациони центар о нацистичком присилном раду.

Она тамо, заједно са осталим заинтересованим за историју, учествује на десетодневном семинару који организује „Акција помирење – сервис за мир“. Ту може да добије детаљне информације о присилном раду у време нацизма. Осим ње, из Белорусије је дошло још пет учесника.

„Ово је тема која ме дотиче, али је и емоционално исцрпљујућа“, каже Хана, 30-годишњакиња која ради као учитељица. Касније жели да и сама додатно истражи архиве.

Знали су да су поред њих људи на присилном раду

Док то прича, Хана гледа у голе зидове бараке у којој су у време нацизма били смештени присилни радници. То је део некадашње касарне која је грађена од 1943. године, а данас служи као место сећања у оквиру Документационог центра за нацистички присилни рад.

Стабло испред прозора је и тада било ту. Као и околне куће. Из њих су становници могли да виде логор – да виде рецимо како су присилни радници рано ујутро трчали у околне фабрике, а увече се враћали назад.

Лако је замислити скученост, хладноћу и страшне хигијенске услове у касарни, о чему су касније и причали многи преживели. Приватности није било, чак ни у просторији с нужницима на крају ходника.

Логори на сваком ћошку

Пример Берлина, главног града тадашњег Рајха, нарочито добро илуструје огромне размере коришћења присилног рада. Берлин није био само центар нацистичке државе, већ и седиште великих фабрика, па и оних за производњу оружја. Оне су имале велику потребу за радницима, поготово зато што су многи немачки мушкарци били на фронту.

Само је у Берлину радило око пола милиона мушкараца, жена, па чак и деце. „Присилног рада је било свуда по Берлину“, објашњава историчар Роланд Борхерс, који истражује нацистички присилни рад у Документационом центру. „Логори су били на сваком ћошку“, каже. Али, тешко да се нешто од тога може препознати у данашњој слици града.

Стално проналазе нове логоре

Према проценама историчара, у Берлину је било око 3.000 логора за присилни рад. Осим обичних барака, као колективни смештај служили су и магацини, тавани или приватни станови. У јавно доступној бази података до сада је забележено 2.000 логора, а Борхерс то редовно допуњава додатним подацима. „Стално проналазимо нове логоре“, каже историчар.

У време нацизма, свака фирма је могла да затражи присилне раднике – од велике фабрике оружја, па до обичне пекаре. „Требало је само да оду до бироа за запошљавање, објасне своје потребе и докажу да је њихова фирма важна“, објашњава Борхерс. „Онда би им били додељени присилни радници.“

Мало се зна о искуствима жртава

Након Другог светског рата о присилном раду се дуго ћутало. На обради података почело је да се ради тек средином 1980-их. Тај посао траје све до данас. Борхерс наглашава да неки аспекти још нису довољно испитани. Пре свега, како каже, сувише мало се зна о искуствима жртава.

И Хана је искусила да се у многим породицама, због срамоте или из других разлога, мало говорило о томе. Зато је важно, сматра она, бавити се темом нацистичког присилног рада, „како се такви злочини у будућности не би понављали“.