Покојник са стилом закаснио на сопствену сахрану

Пре неколико дана преминуо је деда Мита, рођени брат моје бабе. И како то бива у југоисточној Србији, где још само сахране нису изумрле, припремљен је последњи опроштај од вољеног супруга, оца, брата, ујака, стрица, деде... Окупили су се пријатељи из целе Србије.

За утеху најмилијима сахрана је била велика, покојник вољен и цењен за живота.

Породица, пријатељи, познаници дошли су да се опросте од једног обичног човека. Није био ни доктор, ни политичар, ни естрадни уметник, али је био и све то за оне који су га познавали – доктор за душу, политичар у расправама и естрадни уметник на породичним слављима.

Фамилија се окупила, изјавила саучешће, положила цвеће, запалила свеће. Куцнуо је час и поворка је кренула ка месту вечног починка. Колона на једну, а покојник на другу страну.

Кад је окупљени народ стигао до гробног места, сандука и покојника није било. И онда је наступило чекање. Главног јунака ниоткуда. Мешкољење, упитни погледи и покоји коментар: да није свратио на последње пиће.

Да, управо то. Човек који је живео како је хтео, желео је и да буде сахрањен како само он заповеда.

Договорио се са погребним предузећем да га последњег дана на овом свету провоза по родном граду Пироту, да обиђе своју парохију и да мирно може да оде.

Последња жеља је била испуњена, али на изненађење окупљених, јер се нико није спремио за то и након његове смрти – закаснио је на сопствену сахрану, како би уживао у последњем дану на овом свету.

Отишао је недељу дана пре заказаног породичног славља. Свадба се не отказује. Сви знају да би Мита кроз "оџак протерао" онога ко би се усудио на тај корак. Слушаће се "Мито, бекријо" и на овом и на оном свету.

Почивај у миру!