Миомир Петровић: Честитост и разумевање других, вредности које су неговане у мојој породици

Професор Миомир Петровић је под утицајем мајке и очевих приповедања, а нарочито под утицајем савременог француског романа, од детињства желео да буде писац. Публику плени рафинираношћу, поетиком и лепотом језика. Аутор је бројних драма, монографија и романа.

У каквој средини сте одрастали?

– Када одрастате сматрате да је свака породица више, мање таква као што је ваша. А онда кад одрастете и почнете да улазите у друге породице, схватите да није – не могу да кажем да је боље или горе, али просто је другачије.

У мојој породици говорило се о Ел Греку, о сликарству, говорило се о Пикасу, постимпресионизму, а говорило се и о политици, али на неки начин на који и ја данас користим ту визуру – кроз филозофију идеологије, кроз различите појавности и то је оно где су моји отац и мајка, а нарочито отац, који је имао такву репутацију на Факултету примењене уметности. Нарочито је он био задивљен варијетеом, компликацијом, сложеношћу света, можда је то било сликарски, па пренесу то и на вас. То би била кључна реч – одрастао у идеји да је свет сложен.

Како сте проводили детињство и школовање?

– Детињство и период школовања опет сам проводио доста необично, дехерментно, различито. Првенствено су ту биле сталне посете великим музејима у иностранству, а ја сам разликовао Прадо од Лувра по квалитету ресторана и сендвича, пошто је то био једини начин да пристанем, да онако као „нежељени путник“ кроз музеје пролазим. То је један део. На две године, одлазак на Бијенале у Венецију. С друге стране, ја и студентима кажем, мени је данас тешко подвалити у концептуалној уметности и перформансу, јер сам од детињства, када на то нисам обраћао пажњу, био просто информисан о тим стварима.

Бициклизам није нимало случајан избор ни сада, пост фестум. Један контемплативан и соло спорт, као што ћу се и у уметности, без обзира на то што сам драматург, ипак више бавити уметношћу и одговорношћу једног човека. Тај бициклизам је остао до данас, у одређеном смислу, животна навика и велика страст.

Нисам био лош ђак, али ме основна, а поготово средња школа, нису интересовале баш уопште. Ја сам маштао. Није моја лектира била висока књижевност. Приповедање сам упознавао преко стрипа, у том смислу, преко поп културе и неких деривата оног што ће касније бити моја професија, али имао сам изгледа срећу када сам дошао на Факултет драмских уметности. Ја сам га уписао пре завршетка средње школе, то је могло тако, после сам полагао неке диференцијалне испите.

Као далеко најмлађи на својој класи, можда сам пожелео да се пронађем најзад у једном колективу или окружењу. И заиста сам се пронашао, већ од прве године, захваљујући јако добрим професорима које смо тада имали. Нешто је учинила биологија, нешто је учинила идеологија и отворио сам се тада већ потпуно у том смислу. Мислим да сам већ негде на другој години студија дубоко веровао да ће најбоље, поред стваралаштва, бити бављење педагогијом.

Које вредности су биле неговане у вашој породици?

– Од универзалних вредности које су неговане у мојој породици тешко је издвојити кључне речи, није то једна ствар. Рећи ћу нешто, што је, чини ми се права, основна позиција, а јако егзотична – то је честитост. Не честитост у савременом опхођењу, у смислу морала или неког малограђанског морала или у то време комунистичког морала, далеко од тога, већ је то честитост у односу на онај поменути систем сложености света.

Друга је била разумевање других – разумевање патње и корена другог човека, опет не да би се самарићански и нужно сад ту помогло и нешто делатно чинило, него разумети у оквиру сложености. Е, то вас онда чини писцем, или писцем оваквих романа. То су вредности које дубоко остају у човеку. Ја сам можда више „јунговац” него „фројдовац”, те у том смислу мислим да се то чему сте изложени тако тетовира у вашој души, да не може лако да се обрише и не мислим да треба.

Који је члан породице оставио највећи утицај на вас и колико је породица утицала на ваше изборе и уметничко формирање?

– Мој отац је говорио да се у галерију и музеј улази као у храм, и то је нешто што је остало у мени. То ме данас чини и као научним истраживачем и као ствараоцем и као професором, конзервативцем. Ја не бежим од тога, држим се тих основних узуса.

Које вредности сада преносите свом детету?

– Које вредности данас пренети? Нећу бити оригиналан у односу на сопствени живот. Дакле, честитост на првом месту, у једном ширем смислу, затим улазак у апсолутност идеје у платоновском стилу. Немојте ништа радити што не радите до краја и имајте осећај да радите до краја и најбоље на свету.

Затим, слобода, кључна реч у псеудодемократским или демократским временима у којима ми данас живимо у Европи. Слободу вам нико не може одузети ако је не одузмете сами себи. Напади су константни, стални, међутим, нигде већег задовољства него када, помало и нарцисистички, приметите у току једног дана да сте сат, два, три провели радећи нешто што је бесплатно, не лукративно – говорим о производњи новог романа или возећи бицикл по шумама. То је оно што су базичне вредности које ја мом тинејџеру Огњену, од 19 љета момче ускоро, преносим.