Када дете пустите да само иде на летовање, онда је касно да му говорите шта треба да ради

О одласку на море са друштвом деца маштају годинама. За неке је поверење родитеља ствар која се подразумева, други га заслуже тек ако су за пут изабрали добро друштво. Када дође време да им деца сама одлазе на море родитељи су најчешће забринути и није им лако да донесу одлуку.

„Године детета нису једини критеријум, већ могу да служе само као оријентација када да их пустимо. Важније од година је зрелост самог детета. Његова способност да се самостално и одговорно понаша. Затим, искуство. Јако је важно да ли су деца ишла преко вртића, школе на рекреативну наставу или летовање, да ли су учествовали у спортским камповима, и то искуство може много да им помогне“, наглашава психолошкиња Мирјана Вуксановић, гошћа Јутарњег програма.

Као родитељ троје деце, психолошкиња напомиње да већина деце већ негде од основне школе желе да сама крену на летовање, али то је време када са њима треба почети разговор које услове треба да испуне како би самостално, односно са друштвом, ишли на летовање.

„Не можемо никада бити потпуно сигурни, али можемо са великом вероватноћом да претпоставимо да је наше дете зрело, пратећи његово свакодневно понашање, гледајући да ли испуњава договорено, да ли је испунило одређене захтеве у смислу школског успеха, у смислу понашања код куће и ван куће. Можемо да закључимо, односно претпоставимо са великом вероватноћом, да можемо да га пустимо са друштвом на море“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Важно је да знамо куда иде, како иде и са ким иде

Поверење између родитеља и деце се дуго гради. И родитељи и деца би требало да буду искрени, отворени, да не манипулишу, јер лажи јако брзо дођу на наплату и доводе до неповерења.

„Дакле, узајамно поверење, разговор, стално праћење и сарадња, везано са љубављу, наравно, у породици, ће дати добре резултате“, истиче Вуксановићева.

Деци пред одлазак на летовање не треба говорити шта треба, а шта не треба да раде, јер је то већ требало да науче. Треба се договорити о конкретним стварима, о начину комуникације, да родитељи не зивкају сваки час, да одреде џепарац, јер се подразумева да су већ научила да располажу новцем.

„Добро је унапред платити превоз, оброке неке, да не би дошли у позицију да немају пара и дати им одређену суму за 'не дај боже'. Али та сума треба касније да се врати кући, ако не буде ванредних ситуација. Тиме се гради одговорност и поверење између родитеља и деце“, напомиње психолошкиња.

У сваком случају, морамо да знамо са ким наша деца путују, да знамо њихове родитеље и да сви заједно комуницирамо. Да се дефинишу заједничка правила, јер што се више ствари дефинише, мање ће бити лоших изненађења.

Никада не знамо да ли смо или нисмо погрешили, све док дете не одрасте. Све до тада можемо да верујемо, да се надамо, да се трудимо да чинимо оно што је најбоље у његовом интересу. И наравно љубав, закључује психолошкиња Мирјана Вуксановић.