Наталијина рамонда, цвет феникс који подсећа на искушења и храброст војника у Великом рату

Наталијина рамонда - биљка је вишеструке симоблике за српски народ. Ова заштићена врста позната је и као цвет феникс и говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао у Великом рату.

Овај цвет пронашао је у околини Ниша 1884. године Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, и дао му име по краљици Наталији Обреновић.

Занимљиво је да, и када се потпуно осуши, чим се мало залије, може поново да оживи.

Наталијина рамонда се налази на списку ретких биљака Европе, а у Србији је заштићена врста, као природна реткост. Станиште јој је у пукотинама кречњачких стена на надморској висини од 350 до 2.150 метара, на пример на Сувој планини, у Сићевачкој клисури.

Може се наћи и на врху Кајмакчалана, где су се водиле тешке битке у Великом рату. Преживела је ледено доба па се повукла у скривене делове Балкана.

Наталијина рамонда цвета од друге половине априла до прве половине маја.

Кајмакчалан - место једне од најважнијих битака у Првом светском рату и врх планине Ниџе на којој расте Наталијина рамонда. Српској војсци и цвету заједничко је и преживљавање у изузетно тешким условима - војска је то показали на Солунском фронту, цвет током леденог доба.

„Интересантно је и како је то откривено. Тако што је руски ботаничар, прегледајући хербаријске примерке рамонди, случајно просуо воду по једном хербарском примерку и оно што га је дочекало јесте поново озеленела биљка, која као да није била у хербаријуму. Управо због ове особине, зовемо их и биљке које васкрсавају", објаснила је чудесну моћ оживљавања ове биљке Маја Лазаревић са Биолошког факултета.

„То је симбол српског народа после тешког повлачења из Албаније, најтежег повлачења у историји једне војске, када је српска војска остала у албанским планинама, прежаљена од свих, и многи су мислили да се неће вратити, али како кажу - Срби су васкрсли", рекао је историчар Витомир Станковић.

Поред цвета, на амблему је и мотив траке Албанске споменице.

„То је албанска лента, и сви који су прешли преко Албаније добили су то као знак да су прешли албанску голготу. Треба да буде симбол из тог разлога, да покажемо свету и нашим младима да, ипак, кроз историју српски народ је постојао и да ће живети и даље", додао је Станковић.

Србија је једна од неколико земаља на Балканском полуострву у којима живе две врсте рамонде - Наталијина и Сербика.

„А јединствена је што једино у Србији, у околини Ниша, ове две врсте живе заједно, и ту долази до њиховог укрштања и стварања природних хибридних индивидуа", изјавила је Лазаревићева са Билошког факултета.

Осим на југоистоку земље, могуће ју је видети и на једном месту у Београду.

У престоници, дом Наталијине рамонде је Ботаничка башта Јевремовац. Цвет се појављује у пролеће, а да би биљка достигла своју пуну величину, од 15 центиметара, потребно је чак 20 до 30 година. Због тога што је угрожена врста, брање ове биљке строго је забрањено.

Рамонду, као и државу Србију, као и народ - карактеришу издржљивост и способност опоравка из веома тешких услова.

„Наталијина рамонда је нежан цвет, љубичасте боје, откривен давне 1882. године, надомак Ниша у Јелашничкој клисури, на локалитету званом Радов камен. Биљка има ситне мале зелене листиће, ситно назубљене и нежне цветове. Цвет је грађен од четири до шест круничних листића и подсећа, да кажем, на мали тањирић. Расте на стенама, у суровим условима, што је и омогућило њен опстанак током неповољних делова године када наступе велике суше и она то може да преживи неколико недеља па и неколико месеци. Само мала кап воде, неколико,  довољно је овој биљци да оживи или, како се то у народу каже - васкрсне, и зато носи назив биљка феникс и везује се за страдање и дизање из пепела српске војске у Првом светском рату", рекла је Драгана Недељковић из Завода за заштиту природе у Нишу.

Дворски лекар др Сава Петровић, када ју је пронашао, сматрао је да је реч о српској рамонди, али је у сарадњи са Јосифом Панчићем утврђено да је у питању нова врста, и у част краљице Наталије, биљка је добила име.

Разлика између две рамонде односи се на назубљеност листова.

„Код Наталијине рамонде листови су ситно назубљени, док, код срспке рамонде, они су нешто мање назубљени. Разлика је и у круничним листићима", додала је Недељковићева.

Све рамонде су такозвани живи фосили, који су живели на планети још пре око 65 милиона година. Биљка је данас ретка и заштићена је законом.