Мате Римац за РТС: Био сам клињо са идејом, наивност је заправо предност

Са Матом Римцем разговарао сам у једној учионици музичке школе у Ливну. Тек када се на вратима појавио 35-годишњи човек са осмехом на лицу и ранцем на леђима, поверовао сам у речи његовог пријатеља Марина Мамузе који ми је, иако и сâм несигуран, рекао: „Ако ће негде доћи, то ће бити Ливно и Конференција Линовејта“.

То је организација коју је Мате Римац основао са својим пријатељем, како би помогао људима из свог родног места да лакше започну неки посао и да остану. Због тога смо, наравно, разговарали и о Ливну, значају тог места за оно што је Мате данас.

„Спокојно се осјећам ту, тако ми је лијепо. Иако, наравно, ми ту који дођемо са стране видимо ово подручје када је најживље, када сви дођу са свих крајева света, јер када није то доба, овде је мртво, нажалост. Када видим неке старе снимке, не можеш веровати колико је то било живо и када чујем приче родитеља и старијих људи. И, нажалост, потпуно се окренуло као многа мјеста у бившој Југославији након рата“, каже Мате и додаје да је у Ливну живео кратко – имао је две и по године када су се породично преселили у Немачку и да се никад нису вратили да живе у Ливну.

Како каже, до сада је у Линовејт, односно Ливно, још прецизније – у људе који желе да остану и почну неки посао, уложио 2,5 милиона евра.

„Циљ је да се људи врате, да људи дођу ту отварати своје послове, да дијаспора има разлога вратити се и да буде опет живо и да се развија, јер штета би било да на крају потпуно умре град, а сваким даном све више умире“, објашњава Мате истичући да је хтео да дâ свој допринос без амбиције да промени цео град или пут којим је кренуо.

Наглашава да нема бесконачна средства и бесконачно контаката на располагању да би направио огроман скок, али да је, без обзира на то у ком смеру да оде све за 20-30 година, морао макар да проба.

Ко је данас Мате Римац у пословном смислу?

То је најлакше објаснити у процентима. Он је власник и оснивач компаније „Римац аутомобили“. Његова фирма „Римац група“ већински је власник „Бугатија“, са 55 одсто удела у фирми. Има 2.000 запослених, фабрике за производњу у четири земље и вредност његове компаније је у 2022. процењена на 2,2 милијарде евра.

Аутомобили су Римчева страст и љубав.

„Не знам зашто, рођен сам ту у Ливну, а оно је јако расуто по селима. Јако мало људи је баш из града, него увек је оно: ‘Из којег си села?’' Моје село Лиштани, то јест, село мог оца је 25 километара од Ливна. Кад сам рођен, тамо је био макадам. Није било ни праве цесте. И, ретко су били аутомобили, а моја обитељ нема ништа с аутима. Али, моји родитељи говоре да, чим сам се родио, као беба сам хтео сам у аутомобил и све око аута. Чим сам почео ходати, причати, све се вртело увек око аута. Кад сам дошао у Немачку, у Франкфурту одједном пут, толико аута и нових и лепих. Био сам одушевљен. Касније, кроз живот, сваку трку Формуле 1 сам пратио у Немачкој. Гледао сам све те магазине на телевизији. Они су имали баш добре ТВ програме са аутомобилима. Био сам велики фан БМВ-а. Нисам могао ни замислити да ћу једног дана можда бити инжењер тамо. То ми је био сан“, прича Мате.

Један „бе-ем-ве“ који мења живот

„На крају је неверојатно да сад радимо јако, јако блиско с БМВ-ом. И њима то исто сад пуно значи, што виде да је мени стварно стало. И данас сам сретан што ми се живот врти око аутомобила“, наводи Мате.

Како је Мате Римац почео да размишља о аутомобилу на електрични погон? Једноставно, читао је све о Николи Тесли и знао је да тако нешто постоји, али тек кад га је мука натерала, ставио је испред себе цртеж електричног мотора и гледао је његов мотор из „коцкице“, који је експлодирао.

Знао је да му поправке нема. Решење је било да у своју зелену БМВ „коцкицу“ из 1984. стави електрични мотор са којим ће поново ићи на трке. 

У средњој школи ишао је на такмичење из електротехнике и имао идеју да направи електрични ауто. Један професор „гурнуо“ га је у том смеру речима: „ Хајмо за следећи пројекат направити електричну пеглицу“.

Почео је да истражује о томе и, како је читао пуно о Никола Тесли, дошао је до мотора са наизменичном струјом.

„Гледао сам, па тај мотор је невероватно добар, у поређењу са бензинским мотором, па ово је пуно боље. Зашто се то не користи у аутима? И у то време није било електричних аута уопште комерцијално доступних. Електрични аути нису ништа ново, они постоје преко сто година“, каже Мате додајући да је када већ улази у нешто са много труда и енергије, одлучио да иде ка нечему што би могао бити и посао.

„Тад сам једноставно правио ту ‘коцкицу’, унапређивао је, тркао и, оно што је најлепше, видиш резултате директно. Радиш рецимо на ауту и за викенд имаш трку и тачно знаш јеси бољи или си лош. И знаш шта није ваљало на тој трци, побољшаваш, до следеће трке и тако стално. Тад су ми се већ придружили први људи, прву верзију сам у својој гаражи направио, а та гаража није имала ни грејање, нити алата“, сећа се Мате.

С првим радницима стижу тешка времена у која се никад не би вратио

Иако за свој посао каже да је и даље на почетку, и поред тога што данас многи мисле да се у животу Мате Римца све дешавало као по неком утабаном путу, није било тако. Било је много путева и нигде се није ни наслућивао део до ког је данас стигао.

„Када сам прве раднике запослио, од тад музика стаје и од тад је мучење било. Сада је друга ситуација, задњих неколико година, али ја често, не знам, држим предавања или за раднике, показујем им историју фирме или у некој школи причам. За све имам фотографије, јако добро документовано све. Када гледам по тим старим фолдерима слике из 2011, 2012, 2013. године, прво помислим да сам већ имао пет живота, то је невероватно што смо ми прошли у задњих 15 година. Али када гледам те слике, никад не гледам с носталгијом и како је лепо било, како смо били млади и луди, него како је било тешко. И никад се не бих вратио у то време“, прича Мате.

Говорећи о почецима, Римац наглашава да је наилазио на људе који су „довољно луди“ да уложе новац некоме ко је очајан и где шанса за поврат није велика: „Пуно сам људи питао и био исто у ситуацијама где сам мислио: ‘Сад ћу остати без бубрега’“.

Први инвеститор и први аутомобил са потписом Римац

Први инвеститор уложио је мали део, а Мате је запослио другове – прва три радника. Изнајмили су халу и почели да праве први ауто Concept One. Био је април 2011. године, а морали су да направе први ауто до септембра када је био сајам. То је био услов инвеститора.

„Морао сам их наговорити да дају отказ на својим сигурним, добро плаћеним пословима и да пређу код 20-годишњака који има некакве арапске инвеститоре иза себе да раде неке електричне аутомобиле. Нисам ни знао како, јер нисам био неки бизнисмен који је већ имао пет послова иза себе, радио у БМВ-у, па да тачно зна како то иде. Ја сам био клињо са идејом. Да сам радио и три месеца као студент у неком произвођачу, знао бих да је немогуће и не бих никад кренуо. Та наивност је била заправо предност!“, објашњава Мате. 

Велика прекретница у послу, сећа се Римац, била је кад је велики „Порше“ одлучио да уложи у његову фирму.

„Три године су проверавали фирму. Пошто никад нису инвестирали у другу фирму пре нас, а након нас су онда кренули инвестирати у многе друге, њима је то исто било ново. Зашто? Ми смо велики ‘Порше’, имамо хиљаде инжењера, зашто нам требају неки клинци у Загребу? Шта ће нама то? Давали су нам јако тешке задатке које су мислили да нећемо решити. Баш ме неки дан неко питао, зашто би ‘Порше’ инвестирао у вас или зашто ови произвођачи раде за вас? Зато што смо увек изненадили купца решењем. Ми то зовемо going the extra mile“, открива Мате.

Према његовим речима, дају више купцу него што је очекивао, што је мислио да је могуће и временски и финансијски, у перформансама.

„И ‘Порше’ смо освојили са неколико ствари које смо радили за њих. Они су рекли: ‘Ово има смисла, хајмо’. И они су 2017, мислим први пут уложили и у међувремену су пет пута уложили 200 милиона евра. Ми смо далеко највећа инвестиција коју су они икад исто радили и сад су нам јако близак партнер“, каже Римац. 

За себе увек каже да је био просечан ђак, па чак и испод тога. У Средњој стручној школи у Самобору четири године је учио да постане техничар за мехатронику. Тај смер повезује рачунарство, механику и електротехнику.

Између образовања, биографије и ентузијазма

Истина је да су Римца одувек занимали електроника и аутомобили. То је приметио његов професор Иван Влаинић и послао га на жупанијско и државно такмичење из електротехнике, где је Мате био најбољи. Касније је на престижним такмичењима иноватора у Белгији, Немачкој, Јужној Кореји и Швајцарској редом освајао златна и сребрна одличја. Касније је ипак завршио и факултет предузетничког менаџмента на загребачком приватном факултету ВЕРН.

Говорећи о формалном образовању и колико је оно на нашим просторима добро за време у којем живимо, Римац истиче да то није ствар Балкана: „Ми јако негативно гледамо на себе. Мислимо да су Немци толико добри, да смо ми тако покварени, да су други паметни, а ми глупи, да су други поштени ми покварени, корумпирани. Није уопште тако. Често код нас знамо рећи да мораш знати неког да би се запослио. У целом свету је тако, било где. У Америци, у Немачкој, па стопут ћеш прије добити посао ако неког знаш у некој фирми и непотизам је пуно већи у другим земљама, колико сам ја видио и у великим фирмама, и у великим организацијама. Нисмо ни глупљи, ни покваренији, ни лењи, управо супротно бих рекао. Имам велики респект пред нашим људима.“

Образовање у другим земљама је, како каже, боље, али требало би да гледамо из наше перспективе: „Кад смо кренули нисмо имали новца привући странце. На почетку смо били само ми Хрвати. Нема формалног образовања у ауто-индустрији у Хрватској. Имаш неке сегменте електротехнике, али није баш за развој аутомобила, што у другим земљама постоје.“

Открива да је тражио ентузијасте, људе којима је стало јер је то важније, поготово у почетку, а наглашава да су имали среће што су ушли у сегмент који је и другима исто био нов.

„Група некаквих момака из Загреба који нису имали дана искуства у ауто-индустрији, почела је правити нешто што је другачије и боље и интересантно другим великим произвођачима напољу. Није био проблем што немамо образовања у том сегменту. Нисмо ништа изгубили с тим. И онда касније, како фирма расте, долазили су људи, више се тражило“, прича Римац.

Према његовим речима, никад му нечија биографија није била важна, иако се при запошљавању првих људи гледало да су били у бројним фирмама.

„Сећам се једног колеге којег смо запослили. Човек је дошао у фирму, покуцао на врата, ми нисмо имали никад ни ограде, ни обезбеђење, ништа, људи су улазили у фирму. И долази један са бициклом и каже: Ово сам сам направио. И ја гледам: Шта тачно? Јеси направио сам своју батерију? Јесам. Јеси направио свој рам бицикла? Јесам. Јеси направио геометрију возила? Јесам. Јеси свој претварач, инвертер направио? Јесам. Овај дисплеј сам, да, немамо о чему причати, значи немам појма ни дана шта је овај завршио, мислим да није ишао на факс уопште, или није завршио факс. Мислим да ћу радити на томе да вратим то мало да се не гледа образовање него више ентузијазам, колико ти је стало. Када радиш тако нешто, теби морају бити очи огромне кад уђеш у ту фирму“, закључује Римац.

Где Мате Римац види Србију у аутомобилској индустрији?

Ту треба гледати две различите ствари поручује Мате. „Рецимо Словачка има највећу производњу аутомобила на свету пер капита и огромне инвестиције, не знам колико добављача који су се населили тамо ради тога. Мађарска слично, али оне немају ниједан свој, домаћи бренд, него је то све ‘Фолксваген’, ‘Хјундаи’, који су дошли тамо и инвестирали. И у Мађарској и у Чешкој, мислим Чешка има ‘Шкоду’, али је у власништву ‘Фолксвагена’. Србија исто иде у том правцу, пуно добављача се тамо настањује, баш сам читао неки дан да ће производња ћелија ‘Инобат’ градити фабрику батеријских ћелија и српска влада подржава са 450 милиона евра, као средства да би они инвестирали тамо. И Србија то јако добро ради, колико видим јако је бизнис френдли, тако да ово што ми радимо је заправо другачије на неки начин зато што смо домаћа фирма, ми смо хрватска фирма која инвестира у Хрватској, имамо интернационалне инвеститоре, али смо хрватски бренд“.

Постоји разлика између та два модела. Фирме раде структурирану анализу, то је математика, траже се разлози зашто би се ишло у неку земљу и ту нема љубави.

„Ми смо у Хрватској због љубави, због патриотизма. Вероватно да радимо некакву праву анализу, да узмемо неку консултантску кућу и да кажемо: ‘Реците гдје би било најбоље да јесмо и направите ранг-листу’. Не верујем да би Хрватска баш била међу прве три, али ми желимо бити у Хрватској. Наравно, ми имамо локације ван Хрватске. Али хоћу рећи, Србија већ има снажну ауто-индустрију, пуно добављача у ауто-индустрији која ради у Србији. Немате свог произвођача, мислим да га нећете ни имати, јер то време оснивања нових произвођача аутомобила је прошло, по мени“, објашњава Римац.

У Америци, у последњих сто година, једини нови произвођач који је заступљен је „Тесла“, сви остали су преко 100 година стари.

„Постоји стотине њих који су умрли, који су пропали и пуно их нових пропада. Тако да је ауто-индустрија сад у времену кад, ја мислим, није баш време за нове фирме. Тешко је направити произвођача аутомобила. Илон Маск који ради пуно ствари у животу рекао је да му је највећа ствар, најтежа ствар одржавати произвођача аутомобила у животу. И то је човек који шаље ракете у свемир и каже да је то најтеже“, наглашава Римац.

Мате Римац био је чудо од детета, сад је чудо међу људима. Поред најбржег електричног аутомобила који је направио, компаније која вреди милијарде евра, овај 35-годишњак може да се похвали пре свега лепим васпитањем, скромношћу и емпатијом.

За сада је инспирисао и помогао много људи из Ливна и околине. Дао им је не новац, већ знање и шансу, а самим ти и бољи живот. Није успео да заустави одлазак људи из свог родног места, али га је успорио.

Мате Римац не прави само аутомобиле за будућност, већ и будућност за људе.