Морамо бити свесни да су батерије и сијалице опасан отпад

Сијалице и батерије су опасан отпад што значи да не би требало да их бацамо у контејнер са комуналним отпадом. Гошћа Јутарњег програма, Сања Кнежевић Митровић, менаџерка пројекта који спроводи НАЛЕД са партнерима, објашњава да када доспеју на депоније из њих се ослобађају матрије које постоје у тим производима, а то су олово, кадмијум и жива које кроз земљиште доспевају у ланац исхране.

„Ови токови отпада су опасан отпад и тако треба и да их третирамо у складу са законском регулативом, односно да се одвајају од осталог отпада“, наглашава Кнежевићева.

Пројекта „Повећање рециклаже за батерије и сијалице“ који се спроводи у сарадњи са Немачком у њиховом пројекту сарадње са приватним партнерима, подразумева и пилот пројекат у Крагујевцу кој је започет у децембру месецу. На седам локација у јавним институцијама Града Крагујевца сада је могуће одложити и батерије и сијалице.

„Очекујемо да ћемо у јануару кренути и са пилотирањем у Београду. На факултетима Универзитета у Београду треба да буду постављене посуде, тако да ћемо резултате тог пројекта имати већ у првом кварталу ове године“, најављује гошћа Јутарњег програма.

Системски је јако мало урађено на том плану и зато су и покретнути ови пројекти. Тренутно, батерије можемо да одложимо на посебна места у појединим ланцима малопродајних објеката, што они чине само у оквиру своје пословне одговорности. Уколико неко жели сам да одваја, мора да зове оператере који сакупљају и третирају овај опасан отпад.

„Оно што је са батеријама проблем је да не постоје подстицајна средства, а за килограм батерија је потребно четири евра да би се правилно сакупиле и третирале“, додаје Сања Кнежевић Митровић.

Када су сијалице у питању, количина која се рециклира је само десет одсто од укупно пласираних на тржишту Србије, тако да постоји значајан простор за унапређење и ширење система рециклаже.

Пројекат настоји да кроз пилотирање покаже како то изгледа када близу грађана имате посуде за одлагање отпада и када се континуирано и правовремено ради на подизању свести.

„Рађено је истраживање и показало се да су људи свесни да је то опасан отпад, али не знају шта са тим треба да раде. Тако да у суштини, свест грађана, генерално за еколошке теме, почиње да се буди и подиже, тако да са континуираном кампањом би могло доста тога да се постигне“, наглашава саговорница Иване Миленковић.

У оквиру преговарачког поглавља 27 рађене су процене трошкова колико би коштало уређење овог система. Неке процене су да инвестициони трошкови за директиву о батеријама и акумулаторима оквирно би коштало око три и по милиона евра. Док за директиву о електричном и електронском отпаду, у који спадају и сијалице, процењује се да би инвестициони трошкови били око 25 милиона евра.

„Е, сад, колико нас кошта да остане статус кво и да тај отпад завршава на депонијама, то би нас дефинитивно коштало здравља, а та рачуница је мало теже да се изведе“, закључује Сања Кнежевић Митровић.