Кибернетски двојници: револуција у раду и међуљудским односима

Човечанство у блиској будућности извесно очекују, или, можда се може рећи, прете му фундаменталне промене у животу које намећу нове технологије у области роботике и вештачке интелигенције.

Део дубоких и неповратних трансформација у раду, организацији друштва и у међуљудским односима несумњиво ће донети остварење концепта „теле-егзистенције“ – идеје да човека на радном месту или на састанку с другима може да заступа његов лични робот, машина која захваљујући камерама, микрофонима и сензорима свом власнику на даљину шаље не само визуелне и аудио информације (слику и звук) већ и тактилне подстицаје, стварајући тиме и осећај додира, односно пружајући веран утисак присуства на месту које може бити удаљено стотинама и хиљадама километара.

То би конкретно значило да људски власник може да остане у свом кревету, у пиџами, необријан и неочешљан и да притом, кроз уста и руке свог робота-заменика, уредно присуствује пословном састанку, одржи демонстрацију, говор или предавање, а да његов изглед и стање не буду примећени.

Могућности које би пружило поседовање кибернетског сурогата, заправо су готово неограничене.

Најпре, с обзиром да би власник таквог робота практично постојао на два места, односно, уживао у двојној егзистенцији, која се састоји од оне праве, традиционалне и нове, даљинске, односно, „теле“ егзистенције, он би могао да обавља више посла.

Могао би да, рецимо, ради у једној канцеларији на свом компјутеру и истовремено преко робота похађа часове у школи језика или учествује у преговорима са партнерима који су у другој згради, граду или држави.

Робот-двојник не само што би омогућио обављање веће количине посла него би свом власнику и знатно уштедео труд и време потребно за путовање, па и облачење и дотеривање.

Он би, такође, могао и да битно умањи стрес и сукобе унутар породице, јер би омогућио свом власнику да присуствује неким од емотивно важних догађаја за укућане, рецимо, спортском такмичењу свог детета, које би овај иначе пропустио због обавеза на послу.

На пример, седећи на трибини стадиона, власник би коришћењем опреме за виртуелну реалност могао да се укључи у пренос који емитује његов кибернетски двојник из фирме и тако с времена на време послуша разговор других људи (и робота-заступника) на свом радном месту.

Даље, роботи-сурогати би нарочито много могли да значе непокретним или болесним особама, које би преко њега могле да обављају куповину, раде или учествују у спортским манифестацијама, односно остваре „присуство“ на местима до којих би им иначе било тешко или немогуће доћи.

Такве машине, човеколики роботи којима се управља даљински и који путем виртуелне реалности верно преносе и осећај додира, наравно, могле би да нађу примену и у вршењу медицинских операција на даљину, у индустријској производњи и уклањању опасних материја, па чак и помогну у освајању за људе сурових или неприступачних предела, учествујући, рецимо, у свемирским експедицијама на Месец или Марс.

Будућност која је већ ту 

У Јапану, одакле потиче творац концепта „теле-егзистенције“, пензионисани професор Сусуму Таћи, управо почињу завршне припреме за реализацију те револуционарне идеје – компанија "Telexistence", на чијем челу је овај искусни електроинжењер, тренутно експериментише са својим прототипом кибернетског двојника у реалним условима. 

Наиме, даљински управљан робот-сурогат те фирме, познат под једноставном ознаком „модел Т“, прошлог месеца је почео пробни рад у самопослузи у токијском кварту Такешиба, која припада великом ланцу продајних објеката „Лосон“ (Lawson).

Он сваких неколико сати поставља упаковане сендвиче, слаткише, флаше пића и друге производе на рафове те самопослуге у приземљу новоотвореног небодера на обали Токијског залива.

Компанија је обезбедила капитал од јапанског гиганта из области телекомуникација КДДИ и домаћег Министарства образовања, науке и технологије, као и од других заинтересованих партнера, па је 74-годишњи Таћи, који је идеју о „теле-егзистенцији“ први пут изнео још давне 1980. године, сада, након четрдесет година маштања и рада на развоју робота и опреме за виртуелну реалност, коначно на прагу остварења свог животног сна о томе да путем кибернетских двојника суштински промени начин на који људи живе и раде. 

Врли нови свет 

Руководиоци "Telexistence"-а с правом тврде да су потпуно аутономни роботи још прескупи и скромних радних могућности, те да ће теледириговане машине попут њихових робота-заменика у деценијима пред нама бити реалистичније и приступачније решење када је у питању аутоматизација производње и услуга.

Они указују на предности у смислу повећања обима производње и продуктивности. На пример, док је ноћ и радници спавају, роботи-сурогати којима даљински управљају људи који живе у некој другој држави где је дан могли би да наставе да врше радне операције и тако обезбеде 24-часовну производњу без пада у концентрацији услед замора. 

Роботи-сурогати могли би и да знатно ублаже или реше проблем недостатка радне снаге, јер би преко њих у производни процес и пружање услуга могли да се укључе и слојеви становништва који иначе не раде, попут тежих инвалида, врло старих особа или изразитих агорафобичара који зазиру од контакта са другим људима, те не излазе из куће, али и, нарочито битно, радници који живе у другим градовима и државама од оног у којем се налази дотично постројење или складиште. 

Таћи и други чланови његове младе компаније, који су мотивисани жељом да човечанству пруже изум, односно продукт који би био вишеструко користан, као и многи други Јапанци који су одрасли уз позитивне приказе робота као симпатичних и импресивних производа људске маште и техничке вештине у стриповима и цртаним филмовима, схватају те машине као безазлене и људима блиске. 

Ипак, тешко је отети се сумњи да би кибернетски двојници, иако корисни када је у питању индустрија или рад у ризичној средини са запаљивим и отровним материјама, могли да редефинишу међуљудске односе на начин који би продубио отуђење – они би могли да учине указивање пажње људима личним присуством сувишним и застарелим, а комуникацију безличном и неаутентичном.

Такође, они би могли да агорафобичним особама олакшају повлачење из друштва у штетну самоизолацију.

Постоји опасност и да би својим присуством могли да допринесу даљем умањивању физичке активности код савременог човека и тако погоршају проблем гојазности и обољења која су последица лошег стила живота.

Штавише, када почне масовна производња и они се нађу у канцеларијама, салама и другим јавним местима, њихова појава ће, уз филозофске дебате о томе у којој мери је кибернетски сурогат кроз којег говори и делује човек његов истински и легитимни заступник, вероватно подстаћи и лавину етичких расправа о томе да ли слање робота двојника на састанке, пријеме и прославе представља лоше манире и увреду за другу страну – проблем о којем ће сваки грађанин несумњиво имати шта да каже. 

Такође, бар извесно време, док евентуално једног дана не постану доступни већини обичних грађана, сурогати ће вероватно изазивати и друштвене поделе – могуће је да ће неко време лично представљање и пословање преко тих металних двојника бити привилегија богатих и стога бити сматрано изразом њихове хладне надмености. 

Поставиће се и суштинска питања о томе да ли је економски прагматизам који наглашава ефикасност, продуктивност и уштеду времена и труда већа вредност од истинског упознавања, дружења и поверења које се стиче кроз сусрете лицем у лице, као и који је смисао односа међу људима, и с тим у вези, шта је уопште егзистенција и човек сам. 

Интересантно ће бити и видети како ће правници решити проблем одговорности у случајевима када су сурогати потписници докумената или изазивачи неке несреће или материјалне штете.