Зашто се затресао Балкан због фотографија Лепе Брене у Вогу и шта она мисли о томе

Откако се часопис појавио, цео Балкан се затресао, каже Станислав Закић. Признаје да уредништво Вога Адрија није очекивало да ће овај едиторијал са Лепом Бреном изазвати толики потрес у јавности.

„Заправо, цео едиторијал је једна велика фикција. Ми Брену знамо кроз осамдесете и све њене улоге у филмовима, тако да ово је још једна њена улога. На почетку едиторијала пише: 'У главној улози Лепа Брена' и ово је још један њен наставак филма Хајде да се волимо. Тако да никаквих других скривених порука није било. Осим модног едиторијала где су највећи светски брендови и ревијски модели које она носи,  ово је једна нова филмска прича“, објашњава гост Једног доброг дана. 

Вог Адрија, по речима Закића, има изузетан тим младих људи, на челу са главним уредником, Миланом Ђачићем, а стајлинг и модни директор магазина је Петар Требовић. Када је прављен концепт идеја је била да се прође кроз целу каријеру Лепе Брене и на неки начин дочара дух тог времена кроз фотографију и естетику.

Лепа Брена: Мој циљ у животу и у шоу бизнису је увек био – хајде да се волимо

Пошто због обавеза око припреме концерата Лепа Брена није била у могућности да дође у студио РТС-а, угостила је екипу емисије Један добар дан, на челу са Стефаном Поповићем у свом дому.

Како сте Ви доживели реакције на друштвеним мрежама  поводом ових фотографија? 

– С обзиром на то да смо ми овај разговор за сликаље за Вог обавили већ негде почетком лета и да су припреме биле у току, ја сам једноставно знала све отприлике шта ми треба да урадимо. Дошла је једна заиста фантастична екипа младих и веома искусних људи са једном веома креативном и добром идејом. 

Пошто ја овај посао радим преко 40 година, снимам, радим концерте, снимала сам филмове, за мене ту ништа није било непозната једначина. Када смо се договорили да радимо, мало ми је било једино дискутабилно, то да се они нису ни родили у то време када сам ја почела да радим овај посао, они се нису родили за време те велике Југославије која се распала, а желели су да направимо једну апсолутно ретро причу са циљем који је одувек био и мој циљ у животу, и што се тиче шоу бизниса – хајде да се волимо. 

Оно што се десило када се појавио часопис, заиста десило се као, чини ми се бумеранг свега тога што смо урадили добро, не само овог периода када смо осликали и снимали, него свега онога што се дешавало добро у задњих 40 година моје каријере, где је једна фантастична и млада екипа објединила ту читаву енергију, све то што сам желала, и оно што желим цео живот, да покажем и да људима дам, а добили смо фидбек преко друштвених мрежа.

Јер данас је то начин како функционише наш данашњи живот. Просто више немамо радно време него наше радно време почиње од тренутка када ујутру устанете и траје до тренутка док не искључите телефон. 

С обзиром на то да сте у овом послу више од 40 година, да ли може ишта  да Вас изненади и како се осећате поводом коментара када су људи рекли  да је ово промоција класних разлика. Да ли сте очекивали такву реакцију? 

–  Мени је то заиста мало депласирано, зато што цела екипа заиста је имала  један протокол као да сам добила некакву филмску улогу.  Наиме, ви не знате још много ствари које су се дешавале. 

Ја ћу вам сада испричати. Прво, те класне разлике су нешто што код нас постоји. Ја нисам баш особа која то пропагирам, а што се тиче те фотографије са чишћењем базена, данас 20-30-40% људи на планети једноставно има послугу. Имате фирму, имате људе који су запослени, имате људе који одржавају хигијену, и ви са тим људима комуницирате шта треба да се уради. 

Можда је то са моје стране мало изгледало некако превише императивно, али мислим докле год ми нешто радимо, дотле ће постојати они који то коментаришу. Можда је некада и добро да све није тако добро и да је савршено, јер када би било савршено, било би и досадно. 

Рецимо, један од примере је био када сам ушла у авион, пошто смо два дана снимали овде код нас на аеродрому,  где су ми рекли да морам да запалим цигарету, да треба да пијем виски, додуше нисам пила виски, то је било пиће које је изгледало као виски, и да пушим у авиону, а ја иначе не пушим. 

То је била једна цигарета, међутим фотограф је тражио да буде пуно дима око мене. Сећам се оних чувених фотографија Џека Никлсона како пуши и прави колутиће.  

Фотограф је тражио да буде толико дима око мене, да сам на крају схватила да сам малтене две цигарете испућкала. Почело је да ми се врти у глави. Иначе у авиону се не пуши, али некада је било тако, зато је ово као нека филмска улога. Зато је то та ретро прича. 

Тај дан када смо снимали ту чувену моју јога позу, где сам ја пребоцила ногу преко главе. Тај дан смо снимали ентеријере и како се завршавао дан, требали смо да сликамо напољу на том кабриолету, у тој бунди са тим штиклама и у том неком бодију.  Међутим, почело је да пада киша и падала нам је бленда и требало је много брзо да радимо. 

То су биле фотографије где је требало да се мало виде ноге. Пратила сам нашег фотографа како ми је давао задатке. Хтели смо да одрадимо то што пре, зато што је почело да пада киша. И када је већ киша почела озбиљно да пада и како су рекли крај, готово, више нема снимања, ја кажем, ајмо једну фотографију за крај да подигнем морал читавој екипи. 

Ја сам забацила ногу и направила ту позу, за коју уопште нисам мислила да ће се појавити у Вогу, али углавном оно што је спонтано то испадне и најбоље. Мени се допала цела та ретро прича која има поенту да кроз цео шутинг постоји једна ствар која нас повезује. А то је жеља за оним шта је било некада и како је било некада. 

Да ли вам је драго  што људи реагују? Људи очигледно гледају ове фотографије, реагују и показују да их јако занима и даље све то што Ви радите и све то што Ви стварате. 

– Морам да кажем да ово није била никаква политичка мисија, него једноставно прија нам свима та ретро прича у којој нисмо више извештачени. Човек приказује себе управо онако како изгледа и како може да изгледа у мојим годинама, и шта може да уради у мојим годинама, а шта си, рецимо, радио некада. 

Морам да признам да ова екипа са којом сам радила, заиста и мене је веома пријатно изненадила, јер смо ми снимали четири дана по десет сати, заиста без некаквих великих пауза. 

Оно што ми се допада као порука коју смо хтели да пружимо, осим овог наслова Хајде да се волимо, порука да нема извештачености, нема ничега вештачког. Човек не бежи од неких својих недостатка, не бежите од својих година, а мислим да сам ја ипак жена која кроз фотографију може да каже пуно тога. Јер је циљ ове приче био да покажемо колико смо ми на овом подручју са модом, са ретро причом, као што ја говорим и за песму да нема пасош, тако и ова фотографија нема пасош.

Можемо да гледамо, можемо да комуницирамо, можемо да будемо у некој доброј позитивној енергији. То је суштина свега овога што смо хтели да урадимо. 

Причали сте о овоме раније, како је Ваша мајка шила костиме и много тога што сте Ви носили, али у овим фотографијама се налази баш један комплет који Вам је она шила. Шта би она рекла да види сада да се тај комплет налази у једном часопису као што је Вог? 

– Због читаве те приче била сам врло емотивна, баш сам се исплакала у вези свега тога, јер тај костим који сам ја сликала у Истанбулу испред Аја Софије, то је костим који је шила моја мајка. Она је била професионални кројач и све костиме до 90. године, она је шила.

Исто тако је сашила и тај костим где ја стојим на броду, то је чувени костим у коме сам певала на стадиону Василевски 1990. године, пред 120.000 људи и сада смо поново направили ту хаљину и морам да признам да је то нешто невроватно. 

Ово је била права 'бренесанса' да тако кажем, ово је 'вогословенка', а поред свега овога не стајете. Стигли сте данас на време за ово гостовање, спремате концерт у Тузли у суботу, а онда после арена у Загребу. Како теку припреме, шта може публика да очекује од ових концерта? 

– Када продате пет концерата и када певате 40 година, онда публици морате да пружите много више него што је песма. Наравно да је песма нешто што је најбитније, најважније, али данас су се концерти претворили у спектакле који су музичког, и сценског, и визуелног, драматуршког ефекта. 

Пошто за моје концерте цео сценарио, малтене увек смислим ја, па онда то делимо сценаристима, режисерима, наравно договарамо се са целим бендом шта ће то и како ће то изгледати. Овај пут смо почели да припремамо овај концерт као и овај Вог када смо почели да спремамо, већ од фебруара, марта, месеца. Биће то нешто веома лепо, биће нешто веома спектакуларно. 

Ово је један својврстан јубилеј. Прихватила сам једну реченицу од једне моје веома драге пријатељице, која ми је рекла: „Бренче, бокче има блокче“. Ја кажем, добро навшта мислиш? Па каже, ето сада си добила прилику да радиш пет концерата, што је награда.

Верујем да је то награда од свих људи који ме прате и који ме воле и ја желим да им се захвалим тако што ћу направити један прави спектакл у Загребу.