Несрећне љубави кнеза Михаила Обреновића

На челу Србије кнежевао је два пута. Био је образован, висок, леп, стасит, романтичан...надасве заљубљив. У годинама изганства из Србије, пре своје друге владавине, кнез Михаило се први пут заљубљује. Поклоница његовог срца била је Марија Бергхаус.

„Словенка коју је упознао у Бечу, била је на служби код њега. Он млади, образовани европски принц који је живео по иностранству, говорио језике, лепог кроја, динарског типа, лепог изгледа, имућан, син једног од најбогатијих људи југоисточне Европе“, наводи Зоран Илић, туристички водич.

„Она је имала шеснаестак година и брак није долазио у обзир. Кажу да су шест година били у вези и кнез Михаило је добио ванбрачног сина кога је мајка назвала Виљем. Он је покушао и успео да је обезбеди, успео је са све дететом да је уда за аустријског лекара који је онако, немилице, тражио и добијао пара на конто тог несретног дечака", додаје Илић.

Кнез се није одрекао сина, испоставиће се касније, свог јединог потомка, већ га је довео у Београд и пружио му адекватно образовање.

Неверна кнегиња Јулија

Године 1853. Србија добија кнегињу у лику племкиње Јулије Хуњади.

Кажу да су били леп пар. Више су подсећали на прворазредне дипломате таквих манира, тоалета, образовани по европским градовима, говорили језике, него што су били владарски пар.

„Београдска чаршија је одмах сазнала да имају одвојене спаваће собе, што је, просто, тадашњем Београду било чудно, деце није било из тога брака. Волео је Јулију и страшно га је погодило што је, током брака, сазнао да она одржава везу са својом великом љубављу, немачким кнезом Карлом од Аренберга", напомиње Илић.

До разлаза је, једноставно, морало да дође, баш као што је кнез морао поново да се заљуби.

Забрањена љубав

„Заљубио се у своју блиску рођаку шеснаестогодишњу Катарину Константиновић, ћерку Анке Константиновић рођене Обреновић, ћерке господар Јеврема и госпе Томаније Обреновић, и Александра Константиновића. Анка Константиновић је једна необична и интересантна личност тадашњег грађанског Београда, блиска рођака Кнеза Михаила."

„Можете мислити каква је то вамп жена била када ју је Београд назвао Анка Помодарка. Отворено се дивила лепим мушкарцима, држала је књижевне салоне и просто је, свим силама, ћерку Катарину гурнула у ту везу са кнезом Михаилом, јер је хтела поштопото да јој ћерка постане српска кнегиња.“, напомиње Илић.

„Ми се данас и до шестог, седмог, осмог колена, рађамо, зовемо се стричевима, ујнама, теткама, а посебно рођаци друге, треће линије... Брак је просто био немогућ, и од стране народа би био осуђен, и од стране политике, пре свега од стране цркве.“

„Шетали су Топчидером, како каже чаршија, некада јавним, а некада непознатим стазам, шта се дешавало на тим шетњама, чаршија је могла само да наслути, до трагичног маја 1868. године, када је у атентату у Топчидерском парку, убијен кнез Михаило. И Анка је подлегла повредама, Катарина је преживела и после се удала", рекао је Зоран Илић.

Романтични кнез

Романтични кнез је за живота написао једну од најлепших љубавних песама 19. века, Што се боре мисли моје, коју је, касније, музички уобличио Корнелије Станковић.

Дуго се сматрало да је кнез Михаило ту песму посветио Катарини Константиновић. Међутим, сазнало се, нађена је белешка, књига, посвета, где ју је он, за 15. рођендан, посветио Клеопатри Карађорђевић. Кћерки кнеза Александра, унуци вожда Карађорђа. 

„Кажу да, за разлику од свог оца, кнеза Милоша који је, онако, волео жене као из епске наше поезије, сирово, дивље, мушки. Кнез Михаило је био једна нежна душица која се заљубљивала, која је патила, која је преживљавала све те своје емотивне везе, несрећног живота, великих и несретних љубави, каве, ваљда, само велике љубави могу да буду“, закључује Зоран Илић.