Томас Миџли – слављени проналазач од чијих изума планета не може да се опорави

Седећи пред гомилом новинара, проналазач Томас Миџли Млађи је сипао адитив олова на руку, а затим наставио да скоро цео минут удише његове паре. „Без бриге“, рекао је: „Могао бих ово да радим сваки дан без икаквих здравствених проблема.“

Убрзо после тога, Миџлију је била потребна лекарска помомоћ, али тај чин је имао страшне последице не само на његово здравље.

Била је 1924. година, а Миџли, тада хемијски инжењер у „Џенерал моторсу“, извео је ову представу како би рекламирао своје најновије, уносно откриће: једињење олова звано тетраетил олово. Када се дода бензину, решио је један од највећих проблема са којима се аутомобилска индустрија суочавала у то време – лупање мотора или мале експлозије у моторима аутомобила због ниског квалитета бензина што је резултирало неугодним звуком и потенцијалном штетом.

Олово је помогло, али је плаћена висока цена, јер је супстанца веома токсична за људе, посебно за децу.

Миџли је оставио траг у историји са још једним деструктивним изумом, такође ефикасним решењем за тадашњи проблем: потребом да се замени штетни и запаљиви гасови који се користе у расхладним уређајима и климатизацији. Открио је да су ЦФЦ, или хлорофлуороугљеници, идеална замена и безопасни за људе. Међутим, испоставило се да су sмртоноснi за озон у атмосфери, који блокира опасно ултраљубичасто зрачење које може изазвати рак коже и друге здравствене проблеме, као и штетити биљкама и животињама.

Сто година после штоса изведеног пред новинарима1924. године, планета се још увек опоравља од штетних последица оба Миџлијева изума. Озонском омотачу ће бити потребно још четири деценије да се потпуно опорави, а пошто се оловни бензин још увек продавао у појединим деловима света све до 2021. године, многи настављају да живе са дугорочним последицама тровања оловом.

Ипак, Миџли – чија ће прича бити испричана у најављеном филму који потписује аутор филма Вук са Вол стрита из 2013. године – деценијама је слављен као херој.

Страствени проналазач од малих ногу

Рођен у Бивер Фолсу, Пенсилванија, 1889. године, Миџли је био познат по томе што је увек носио копију перодног система, своје главно оруђе у потрази за супстанцом која ће обележити његов највећи изум.

Задатак да се позабави питањем лупања мотора пао је на Миџлија док је радио у „Џенерал моторсу“ још 1916. године.

„Била је то зора аутомобилске ере у Сједињеним Државама, а Форд је развио модел Т, који није био баш моћан“, наводи Џералд Маркович, професор историје на Градском универзитету у Њујорку. „Џи-Ем се удружио са 'Стандард оилом' и 'Дупоном' како би покушали да развију снажније моторе и како би урадили оно што им је потребно да реше проблем мотора који лупају са горивом које су имали у то време.”

Под руководством Чарлса Кетеринга, још једног утицајног америчког проналазача и шефа истраживања у Џи-Ему, Миџли је прошао кроз хиљаде супстанци – укључујући арсен, сумпор и силицијум – у потрази за оном која ће отклонити лупање мотора. На крају је дошао до тетраетила олова (ТЕЛ).

Први литри оловног бензина су продати у фебруару 1923. године у Дејтону (Охајо, САД) под брендом „Етил“, именом које је јасно подсећало на одбачени етил алкохол који сагорева, а реч „олово“ никада није коришћена ни у каквој реклами или промотивним материјалима како се не би узбунила јавност, јер су негативни ефекти олова на здравље били добро познати.

Корпорација „Етил“ је основана као заједничко предузеће „Џенерал моторса“ и нафтне компаније „Стандард оил“ (данас 'Ексон'), која је наручила хемијском гиганту „Дупону“ да производи адитив под називом „етил флуид“ (у основи ТЕЛ и црвена боја), и Миџли је именован за потпредседника. Компанија је инсистирала да је ТЕЛ безбедан, али када су десетине радника почеле да халуцинирају, губе разум и умиру у новоотвореној фабрици у Њу Џерсију, неколико држава је убрзо забранило ту супстанцу.

„Појавила су се упозорења, јер је олово било познато као токсин“, каже проф. Маркович. „Али став индустрије је био да нема доказа да ће олово које излази из издувних цеви аутомобила имати негативне последице по људе. И управо је недостатак доказа на крају довео до тога да државни секретар за здравље не предузме било шта после конференције о јавном здрављу 1925. године.“

Пробијање озонског омотача

Само неколико година након овог проналаска, Миџли се – поново на иницијативу Кетеринга – усмерио на проналажење нетоксичне, незапаљиве алтернативе расхладним гасовима као што је амонијак, који су се у то време користили у фрижидерима и клима уређајима, што је двадесетих довело до низа несрећа са фаталним исходом.

Миџли је смислио фреон – дериват метана, састављен од атома угљеника, хлора и флуора – први ЦФЦ. У још једној јавној демонстрацији, 1930. године, Миџли је удахнуо гас и угасио свећу са њим, потез који је осмишљен да покаже колико је овај гас безбедан.

Фреон, као и каснији хлорофлуороугљеници, постали су комерцијални успеси и поспешили су производњу клима уређаја у Сједињеним Државама. После Другог светског рата, произвођачи су почели да рутински користе ЦФЦ као погонско средство за све врсте производа, укључујући инсектициде и спрејеве за косу.

Отварање очију

Тек средином седамдесетих, три деценије након Миџлијеве смрти, штета коју су произвела његова два изума постала јавно позната. ЦФЦ је пробио рупу у озонском омотачу изнад Антарктика; да се не контролише, рупа би се проширила до тачке да би на крају угрозила читав живот на Земљи.

Захваљујући континуираном притиску нафтне индустрије, оловни бензин није укинут у Сједињеним Државама све до 1996. године, а потом полако и широм света. Последња нација која га се решила, Алжир, ипак га је продавао до 2021. године, а оловни адитиви и даље се користе у авио гориву. Студија из 2022. године процењује да је половина садашње америчке популације била изложена опасним нивоима олова у раном детињству, али је штету по колективно здравље у свету тешко квантификовати.

Године 1987. потписан је Монтреалски протокол о постепеном укидању ЦФЦ-а од 1989. до 2010. године, након чега су забрањени. (Емисије ЦФЦ-а су у последње време поново у порасту, што је знак да се и даље илегално производи). Рупа у озонском омотачу се поправља и вероватно ће зарасти у наредних пола века захваљујући овим ретким еколошким победама.

Трагична смрт

Миџлијев живот се завршио под трагичним околностима. Након што је оболео од дечије парализе 1940. године, постао је тежак инвалид и осмислио још један изум: машину која би га аутономно подизала из кревета у инвалидска колица, преко система канапа и котурова. Али 2. новембра 1944. заплео се у машину и удавио се.

Дуго се веровало да је то била крајња иронија судбине – проналазач умире од сопственог изума. Али реалност је можда још мрачнија, сматра Бил Коварик, професор Универзитета у Вирџинији.

„Званични узрок смрти је самоубиство“, наводи професор. „Имао је огроман осећај кривице. Индустрија му је рекла да је бриљантан. Али он је радио ствари које су, гледајући уназад, биле прилично неодговорне. Тровање оловом могло је да допринесе његовој психози.“

Миџли је добио неколико награда и признања у касним фазама свог живота. Друштво хемијске индустрије му је 1937. доделило Перкинову медаљу; Америчко хемијско друштво дало му је Пристлијеву медаљу 1941. и изабрало га за председника у години његове смрти.

„Миџли је био само упосленик“, напомиње проф. Коварик.

Професор Маркович се слаже. „То су била истраживања које је спонзорисала компанија. Да није био Миџли, сигуран сам да би неко други дошао до ових решења.“

Тежња ка профиту и иновацијама по сваку цену одражавала је концепцију напретка у првој половини 20. века, додаје Маркович. „Тек са еколошким покретом који је започео шездесетих и седамдесетих почели смо да разматрамо какве би могле бити последице технолошког напретка“, напомиње професор.

„То је имало заиста отрежњујући ефекат, али до педесетих било је врло мало гласова који су доводили у питање идеју да је напредак наш најважнији производ.“