Дугогодишњи уредник угледног француског листа деценијама био шпијун КГБ-а

Громбах је деценијама био изузетно добро укључен у француско високо друштво. У блиске пријатеље је рачунао председнике, глумце и књижевне великане. Био је легендарна личност у новинарству која је обликовала уређивачки правац једног од најуспешнијих француских часописа. Када је умро 2003. године, министар културе Жан-Жак Алијагон рекао је да је Громбах био „једна од најупечатљивијих и најпоштованијих личности у француским медијима".

Али он је био и „Брок“, шпијун руске обавештајне агенције КГБ.

Опсежни докази о Громбаховом двоструком животу могу се наћи у такозваним Митрокиновим архивама – названим по совјетском мајору који је прокријумчарио хиљаде страница докумената из совјетских архива и предао их Британији 1992. Касније су их Кристофер Ендрју и сам Василиј Митрокин сабрали у књигу.

Међу хиљадама страница докумената налазе се профили који оцртавају карактеристике Западњака који су шпијунирали за Совјетски Савез.

Пре неколико месеци, Етјена Жирара, уредника у Експресу и коаутора Громбахове биографије, пријатељ је обавестио да је познаник који је истраживао Митрокинове досијее наишао на помињање Експреса. У документима је писало да је агент кодног имена Брок радио за КГБ – и навели биографске детаље који су одговарали Громбаховим.

То је одмах побудило Жирарову радозналост.

„Почео сам да копам по томе и пронашао Громбахово име написано на руском језику и неке фотографије“, рекао је Жирар за Би-Би-Си. „А онда су ствари постале много озбиљније. Ступио сам у контакт са француском тајном службом да потврдим да је Брок заиста Громбах – и клупко је почело да се одмотава.“

Рођен у Паризу 1924. у јеврејској породици, Громбах је побегао из Француске са својом мајком и браћом и сестрама 1940. године, када је нацистичка Немачка извршила инвазију и маршал Филип Петен преузео власт у Вишију са колаборационистичким режимом. Громбах се скоро одмах придружио америчкој војсци и борио се заједно са покретом отпора у Алжиру 1943. После рата придружио се новинској агенцији АФП – али је убрзо дао оставку у знак протеста због поступака француске владе у рату у Индокини.

Године 1954. Громбаха је за рад у Експресу ангажовао оснивач листа, Жан-Жак Сервон-Шребер.

Од тада па надаље, Громбах је почео да се дружи са неким од најистакнутијих француских личности 20. века.

Помогао је рехабилитацији репутације тадашњег сенатора – и будућег председника – Франсоа Митерана када је оптужен за инсценирање лажног атентата 1960. Био је близак моћном Сервон-Шреберу, председнику Валери Жискару Д'Естену и истакнутом државнику Пјеру Мендесу Франсу, између осталих. Глумци Ален Делон и Изабел Ађани били су гости на његовом венчању 1980. године, на коме су списатељица Франсоаз Саган и Пјер Берже, суоснивач Ив Сен Лорана, били кумови.

А Громбах је све време био шпијун.

Неки би његову одлуку да шпијунира за Совјетски Савез могли посматрати као романтичну причу о лојалности омраженом режиму. Али сам Митрокин је спекулисао да је, иако је вероватно идеологија та која је првобитно привукла Громбаха у КГБ, након само неколико година његови разлози да остане шпијун имали мање везе са жељом да помогне ширењу комунизма у Европи, а више са жељом да заради довољно новца за куповину стана у Паризу.

Финансијски подстицаји су свакако били привлачни. Према Митрокиновим досијеима, само између 1976. и 1978. Громбах је добио суму еквивалентну данашњој од 250.000 евра за своје услуге КГБ-у. У три друга наврата током 1970-их, добио је додатни бонус јер је био један од 13 најбољих совјетских шпијуна у Француској.

Ипак, нејасно је које је мисије тачно обавио. Митрокинови досијеи показују да му је током председничких избора 1974. КГБ дао измишљене досијее који су имали за циљ да створе тензије између десничарских председничких кандидата. Иако Експрес цитира документе који говоре да је Громбаху поверена мисија „решавања деликатних питања” и „везе са представницима и лидерима политичких партија и група”, мало је других конкретних примера да је Громбах активно помагао СССР.

Можда је то разлог зашто је КГБ почетком 1980-их прекинуо везе с њим. Према књизи досијеа Митрокина, агенти КГБ-а у Паризу сматрали су Громбаха „неискреним“ и сматрали су да је преувеличао своје способности прикупљања информација и вредност своје обавештајне службе.

Отпуштен је 1981. године.

Никада нећемо сазнати да ли је Громбаху лакнуло што више нема његовог двоструког живота или како се осећао због година службе у КГБ-у.

Да ли због стида или због дуготрајног осећаја лојалности, одбио је једини познати покушај новинара Тијерија Волтона из 2000. да сазна више о годинама које је провео као шпијун. У почетку се чинило да Громбах индиректно признаје своју прошлост, али се касније повукао и запретио да ће тужити Волтона ако настави са књигом онако како је планирао.

Волтон је одустао од пројекта, али изгледа да је инцидент изазвао у Громбаху жељу да прича о свом искуству.

Његова удовица Никол је недавно рекла за Експрес да јој је, убрзо након посете Волтону, њен покојни муж рекао истину. „Објаснио ми је да је радио за КГБ пре него што смо се венчали“, рекла је она за магазин. Додала је и како је поменуо да је био „револтиран“ расизмом којем је сведочио у Тексасу док је био у америчкој војсци, и да га је то навело да уместо тога тражи сарадњу са СССР-ом. „Одмах је додао да је хтео да престане скоро одмах, али да су му претили", рекла је Никол за Експрес.

Жирар каже да није имао проблема да открије истину о свом бившем главном уреднику.

„Дефинитивно сам имао осећај да радим свој посао. На нама је да спроведемо истрагу, јер се то нас тиче – чак и ако то значи откривање непријатних истина", рекао је новинар.

Писање књиге је трајало три месеца, али се исплатило. Скоро сваки медиј у Француској покупио је ту причу – вероватно зато што се многи још увек сећају Громбаха као изузетне личности која је деценијама доминирала француским медијским пејзажом.

Неки ће можда бити у искушењу да обришу прашину са својих старих примерака Експреса из Громбахових година у потрази за тајним просовјетским порукама. Али мало је вероватно да ће нешто пронаћи. Током 1950-их, под Громбаховим првим мандатом на месту главног уредника, Експрес је нагињао ка левици, а да никада није подржао комунизам; 1970-их, када је Громбах поново био на челу, Експрес се преселио у одлучно умерени, либерални, центристички простор.

Како се истиче у извештају Експреса, Громбахов задатак као шпијун никада није био да шири пропаганду.

„Пазио је да свој шпијунски рад одвоји од свог рада као уредника часописа“, наглашава Жирар. „Али управо због тога је све функционисало. КГБ је желео да се држи свог крила центристичких буржуја како би наставио да се креће испод радара.“

„То је било у потпуности у духу КГБ-а. Био је то паметан потез. И успео је.“