Љуба Тадић – великан нашег глумишта, био је веран позоришту, Звезди и Мадери

„Једино у позоришту 'Бошко Буха' нисам играо. Нисам могао, овако глават, да плашим децу“, својевремено је изјавио Љуба Тадић – један од највећих глумаца српског глумишта. Умро је 28. октобра, пре осамнест година, а остаће упамћен по бројним значајним улогама.

Никада му није пријало да га називају бардом српског глумишта, иако га многи сматрају највећим глумцем с нашег подручја. Свој живот посветио је даскама које живот значе.

На њих је први пут стао 1944. године, са свега 15 година. Последњу представу Љуба Тадић одирао је 61 годину касније, у мају 2005.

„Некако Лир је моја улога, да тако кажем. Ја сам сада сазрео довољно, па се радујем и овом Лиру. Надам се ће ово представа да буде добра, онако интересантна. Знам само да неће бити досадна“, говорио је Љуба Тадић уочи премијере Краља Лира.

Говорили су и да је имао посебну везу са гледалиштем, док су једни глумци терали на плач, Љуба је терао да мисле.

„Тешко је да вам људи верују кад говорите туђе речи, трудећи се да их представите као своје, а није лако ни проналазити своје речи и мисли крај толико туђих које сте годинама изговарали и бранили.“

Глумио је у више од 60 филмова – Марш на Дрину, Крвава бајка, Посебан третман, Сократова одбрана и смрт, Бој на Косову, Буре барута, Буђење из мртвих, само су неки од њих.

Био је веран Звезди и Мадери, где и данас има свој сто.

„Ја сам мало другојачији. Ја једва чекам да се спусти завеса, јер сам волео да идем у кафану и видим друштво. Мени је кафана фантастична ствар после позоришта. Кафана је много лепа ствар. Нарочито Мадера.“

Добитник је бројних награда, што филмских то позоришних. Нема тог позоришта у коме Љуба није оставио свој печат. Велика сцена Југословенског драмског данас носи његово име, где нове генерације одржавају дух господина Театра.