Вања Ејдус: Награде су склоп околности, али мноштво признања указује на посебну представу

Глумица Вања Ејдус рекла је у једном интервјуу да глума није спринт, него трка на дуге стазе. Међутим, како уметница истиче, награде нису доказ за то.

„То сам мислила у смислу да није поента да само засијаш кад си млад, или да добијеш пет награда кад си млад или десет и нема везе с наградом, него да заблисташ, појавиш се и да мислиш да је то то“, објашњава Вања Ејдус, истичући да је квалитет у трајању, да трајеш и да постојиш још 30, 40, 50 година.

Основно је, како каже, радити на себи, бити другачији, издржати и тешке периоде и добре периоде, не одустајати.

Вања наглашава да је било кризних периода, али да никада није сумњала у то да је глума њен пут: „Одувек сам то желела и желела сам да будем ту где јесам. И нисам одустала, али то је јако тежак посао. У добрим тренуцима не узнети се превише и у лошим тренуцима, као и у животу, издржати, бити стрпљив.“

Да би представа отишла на неки фестивал, наводи гошћа Београдске хронике, гледа се као целина, не само једна улога и изузетно је важно да се игра у целовито доброј представи, што је Успаванка за Алексију Рајчић показала да јесте.

„Награде су склоп околности, тренутак, људи који чине неки жири, конкуренција. Међутим, пошто је ова представа победила на пет, шест фестивала као најбоља представа и ја сам добијала на разним фестивалима награде, награђени су и музика и текст и режија, то је ипак сигнал да та представа заиста јесте нешто посебно“, објашњава Вања.

Стицање глумачког заната почиње на факултету, али ту не стаје 

Говорећи о учењу глумачког заната, Вања Ејдус наводи Факултет (драмских уметности) као прво место где се он стиче. После тога је кључно стицати искуство.

„Што је веће искуство то боље, што више различитих редитеља, различитих жанрова, различитих екипа које пролазиш. То ти све даје искуство, чак и неки неуспеси, успеси, ломови, трагања, то су све делови заната и искуства“, нагласила је награђивана уметница.

Према њеним речима, одређени елементи тог заната могу доћи и уз посматрање – посматрање људи, ситуација, затим читање, гледање филмова, гледање туђих представа.

Текст може да се ради на хиљаду начина, али редитељска идеја и визија су оно што одређује куда ће тај текст ићи и куда ће та представа ићи, наводи Вања Ејдус. „Твоја улога зависи од редитељске концепције, од редитељског читања тог текста. У том смислу највише те он одређује“.

Одласком Јагоша Марковића изгубљен је један од најважнијих стожера позоришта

За Јагоша Марковића, који је преминуо изненада у 58. години, Вања каже да је први редитељ који ју је позвао у позориште и то док је још била студент.

„Мени и Маринку Маџгаљу је понудио представу Хасанагиница. Имао је храбрости да даје шансе младим и још увек неафирмисаним глумцима или без довољно искуства. Имао је храбрости да то препозна, да се усуди, да дâ неком младом да игра нешто велико“, нагласила је глумица.

Према њеним речима, Јагош је правио представу, али и глумце.

„Ми кад смо студирали, сви смо маштали само да играмо код Јагоша. Испунила ми се жеља, радила сам три представе Хасанагиницу, Антигону и Ожалошћену породицу. Он је креирао нешто потпуно другачије на сцени и нешто што је нама свима, у то време кад смо студирали, било као неки потпуно други свет које он прави“, сећа се Вања истичући да смо прераним одласком Јагоша Марковића изгубили један од најважнијих стожера позоришта.

„Остају његове представе, рецимо Хасанагиница се игра већ 24 године. Има још много представа које су остале, које су живе. Он ће да настави да живи кроз своје представе којих има много, и овде и по региону“, поручила је Вања Ејдус.