Драматичан живот, као и улоге – 100 година од рођења Мије Алексића

Глумачка ватра у једном од најсвестранијих глумаца некадашње Југославије, горела је у Мији још од када је играо у школским представама, све до самог краја, па није необично што је успомена на њега жива истим интензитетом скоро три деценије после његове смрти.

Српски позоришни, филмски и ТВ глумац и хумориста, након завршене гимназије у Крагујевцу, где се глумом бавио аматерски, уписао је Правни факултет. После ослобођења и демобилизације, па до 1948, био је члан Народног позоришта у Крагујевцу.

У октобру 1941, са свега 18 година, млади Алексић је преживео масовно стрељање становништва у Крагујевцу. Био је тада ученик осмог разреда мушке гимназије.

Док је својевремено описивао тај догађај, Алексић се сећао како је један немачки војник ушао у њихов разред током часа. Говоркало се да ће бити легитимисани и одведени у логоре, и да нико није помишљао на стрељање.

„Око пола шест, шест увече, прва група је стрељана, затвореника из самог затвора, где је било неколико Јевреја и комуниста. Од тог тренутка, никакав осећај страха нисам ни имао. Чудно једно осећање... Када је та прва група стрељана, негде испод колена осети човек нешто да проструји и онда, после постане као нешто стварно“, причао је Мија.

Касније, како је говорио, „по потреби службе“ постаје члан Народног позоришта у Београду због чега је напустио Крагујевац, и говорио да је очајан те да је „умро од страха“. Први ангажман била му је улога, говорио је, „неког стражара у Хамлету“.

„Посадили ме на врх неке куле, једва сам се попео, и мислио о томе само да преживим. Ништа друго није било важно. И имао сам тај текст: 'Стој! Ко иде?', и изговорио сам ја тај текст, али ко је ту ишао, шта је одговорио, појма ја немам, ја сам само мислио како да се стрмоглавим са тог врха те куле и да побегнем у гардеробу“, присећао се Мија, који је тада додао да му је прави деби за београдску публику био у Лажи и паралажи Стерије Поповића.

Касније постаје члан Југословенског драмског позоришта.

Играо је на многим позоришним сценама, између осталих и у Атељеу 212, а од 1977. године имао је статус слободног уметника. Позоришне улоге по којима је познат, између осталих су и Дундо Мароје Марина Држића, Јеврем Прокић из Нушићевог Народног посланика, Шекспиров Ричард Трећи...

Алексић је посебно био запажен у улогама из дела Нушића, Молијера, Гогоља...

Када је реч о ТВ и радио-стваралаштву, Алексић је популарност стекао у серијама педесетих и шездесетих година прошлог века као што су Весело вече, Сервисна станица, Десет заповести. Деведесетих се појављује и у серији Бољи живот.

Прву филмску улогу полицијског писара, остварио је у делу Мува из 1950. године. Филмови у којима је остварио улоге по којима ћемо га памтити су Маратонци трче почасни круг, Танго Аргентино, Тесна кожа, Ужичка република, Варљиво лето 68, Скупљачи перја, Биће скоро пропаст света...

Занимљиво је да је играо је у више од две трећине свих екранизација Нушићевих дела међу којима су и Госпођа министарка и Општинско дете.

Алексић је добитник бројних награда и признања, међу којима су Добричин прстен, Нушићева награда, Златна арена, Стеријина награда, статуета „Јоаким Вујић“...

Њему у част, 2018. установљена је глумачка награда „Мија Алексић”, која се додељује глумцу за изузетан допринос уметности глуме, чији је први добитник Ненад Јездић. Постоји и „Награда Мија Алексић“ која се за најбољу представу,  додељује на Данима комедије у Јагодини.

Преминуо је 1995. године, 12. марта. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.