Горан Богдан: Ако нешто није гушт, то на крају неће испасти добро

Филмски фестивал у Пули је прилика да се сретнемо са бројним глумцима из региона, међу њима је Горан Богдан кога добро познаје наша публика.

Колико теби значи Пула и долазак овде?

– Стварно морам похвалити организацију, осјећа се неки позитиван помак, осјећа се да је фестивал нарастао. То је нама јако битан фестивал. Имам још пуно простора за раст, за враћање на старе стазе, али се ове године стварно осјећа добар помак на боље.

Али овај фестивал је посебан, некако је од бога дан тај локалитет, та повијест. Не требамо то узимати здраво за готово. Требамо чувати тај фестивал и као што и све добре ствари требамо чувати, чак и лоше ствари требамо побољшавати.

Тако да не требамо само некако долазити као вреће ту и очекивати да се нама нешто даје, него морамо и ми давати фестивалима. Требамо се борити да буду квалитетнији за будуће генерације, за бољу културу, за бољу умјетност. Тако да је двојак и узајамни је тај однос са фестивалима. Требамо их чувати.

На Пулском фестивалу представио си се са два филма, један од њих је Да ли сте видели ову жену? коју су режирали наши млади редитељи. Каква је била та сарадња?

– Стварно сам поносан што су ми изабрали. Ја сам чуо толико доброг о Душану и Матији и толико су већ некако постали звијезде у том свијету независног филма, тако да сам сретан што су ме изабрали. С њима сам већ радио на телевизији. Били су асистенти на серијама и филмовима и тако да мислим да још пуно тога доброг нам предстоји од њих. Тако да ја стављам паре на њих двојицу да ћемо још свашта видјети од њих.

Да кажемо нешто и о другом филму приказаном у Пули у којем си ти играо?

– Други филм, Оно све што знаш о мени Невије Марасовића, морам похвалити. Већ сам прије радио са Невијом, Невија је мој пријатељ. Невија је стварно један херој хрватског филма. Тај човјек, док још није добио паре од ХАВЦ-а, снимио је већ четири филма независна на своју руку, и овај смо филм тако урадили.

Генијално како се сјетио идеје, ми смо снимали и сваку недељу у једном ресторану када тај ресторан не ради. Он је направио сценариј који је фантастичан, да се све догађа у једном ресторану и морате погледати тај филм, то је стварно мало ремек-дело.

Наша публика те зна из бројних серија, пре свега из серије Сенке над Балканом, где си тумачио Мустафу Голубића. Каква су искуства са тог снимања и да ли ће бити новог наставка?

– Управо припремамо трећу сезону, а ја јако волим ту улогу. Није тешко волети Мустафу Голубића, некако се са њим све догађа. Код њега је све занимљиво. Ја нисам ништа знао пре серије о њему, тако да сам одушевљен био кад сам почео истраживати о Мустафи.

Он је регионални Џејмс Бонд, то је толико слојевита личност, тако дубока, толико занимљива, паметна, мистериозна личност. Да је се некако почело, кад сам ступио у контакт с њим, као нека хемијска реакција, почело се све само од себе одвијати. Да је било невиђени гушт радити на њему. И то јесте била нека моја улазница у српску кинематографију и телевизију.

Тако је дошла преко те улоге и са сарадњом са Драганом Бјелогрлићем, који ми је постао преко тога стварно добар пријатељ. Једва чекам трећу сезону. Снимамо трећу сезону и Мочваре и Сенки, јако сам срећан и једва чекам да то радим.

Сенке над Балканом, Мочвара, све су то специфичне серије. Шта је оно најпривлачније, због чега волиш да играш у њима?

– Добро сте то приметили. Ја волим необично и волим мало другачије. На тај начин стално се измишљам, стално стремим. Онда сам присутнији, учим, знатижељнији сам. Тако да поздрављам такве пројекте и мислим да ћу наставити да будем што више у тим необичним пројектима.

Када је реч о иностраној продукцији, играо си у последњим Пантерима и у серији Фарго, па каква су та искуства?

– Ја сам исто, као и гледаоци, био заљубљеник у ту серију. С те стране ми је био невиђени гушт бити у нечему што толико волим. То је стварно било као оно дете у творници чоколаде. Предивно искуство. Невиђени гушт.

Али опет, да се не заваравамо, нема неке разлике кад се ради на нечему што волиш, без обзира на новце којима они располажу, а ми не. Битно је да се задржи та нека дјетиња страна, та нека љубав и радост према било чему што радиш. С те стране то је најнепроцењивије, јер без обзира на новце, ако се не воли пројекат, не знам која да је количина новца, ако је нешто што није гушт, то на крају неће испасти добро.

Тако да, без обзира на рад у тим пројектима и неким пројектима које радимо овдје, као на примеру Невије и Душана и Матије, исти ми је гушт био. Тако да то треба држати на уму и то треба бити нека звијезда водиља. И то не треба губити у себи.

Какви су даље планови?

– Планирам свашта. Сада, шта ће од тога бити, то бог драги зна.

Са таквим искуством како би гласио твој животни мото?

– Радити и вјеровати.