Вилијам Фридкин, редитељ „Истеривача ђавола“, преминуо у 88. години

Вест о смрти Вилијама Фридкина потврдио је декан Универзитета Чапман, Стивен Галовеј, пријатељ Фридкинове супруге Шери Ленсинг, пише Верајети.

Његов последњи филм The Caine Mutiny Court-Martial, са Кифером Сатерлендом у главној улози, биће премијерно приказан на Венецијанском филмском фестивалу.

Заједно са Питером Богдановичем, Френсисом Фордом Кополом и Халом Ешбијем, Фридкин је седамдесетих доспео на А-листу, као део нове генерације оригиналних филмских стваралаца спремних да ризикују. Комбинујући своје искуство на телевизији, посебно у документарном филму, са најсавременијим стилом монтаже, Фридкин је унео велику енергију у жанрове хорора и полицијских трилера за које се специјализовао.

Француска веза је била невероватно брза и у етичком погледу двосмислена прича, снимљена у документаристичком маниру, која садржи једну од оправдано најпознатијих секвенци јурњаве аутомобилима. Веза је освојила неколико Оскара, укључујући Оскара за најбољу фотографију, реджију и глумца (Џин Хекмен) и постала камен темељац за полицијски жанр у филмовима и телевизији у наредним годинама.

После славе Француске везе, дошао је Истеривач ђаваола (The Exorcist) из 1973. године, који је зарадио невероватних 500 милиона долара широм света и, заједно са Кумом, започео еру блокбастера у филмској идустрији.

Адаптиран по роману Вилијама Питера Блатија о демонској опседнутости младе девојке, Истеривач ђавола је био јако стилизован трилер, подједнако утицајан на хорор жанр као што је Француска веза имала на полицијске трилере. То је Фридкину донело другу номинацију за Оскара за најбољу режију. 

Након успеха са запаженим филмовима из седамдесетих, Фридкин је снимио врхунски трилер Живети и умрети у Лос Анђелесу. Када се 1991. оженио шефицом студија Шери Ленсинг, поново је почео да редовно режира филмове.

Фридкин је каријеру започео у чикашкој ТВ станице ВГН (WGN ), где је брзо почео да режира телевизијске емисије и документарне филмове. Рекао је да је режирао око две хиљаде ТВ емисија током тих раних година, укључујући документарац из 1962. Народ против Пола Крампа, о рехабилитацији човека осуђеног на смрт. То му је донело награду „Голден гејт“ на Филмском фестивалу у Сан Франциску и обезбедило му посао у водећем одељењу документарних филмова у ВБКБ-ТВ-у, а потом и до могућности да режира документарне филмове за продуцента Дејвида Л. Волпера.

Средином шездесетих оставио је документарне филмове, у нади да да ће се пробити у играни филм. Режирао је епизоду Алфред Хичкок представља пре него што је добио праву прилику када га је продуцент Стив Бројди ангажпвао да режира причу о поп музици Добра времена, са Сонијем и Шер у главним улогама, 1967. године.

Захваљујући овом филму, Фридкин је ангажован за филм The Night They Raided Minsky’s, носталгично дело које је Фридкин прожео свежим, модерним стилом кроз камеру и монтажу. Овај филм је најавио оно што је постигао 1971. са Француском везом и 1973. са Истеривачем ђавола.

Међутим, то ће бити његово последњи филм који је постигао успех на биоскопским благајнама. Током раних осамдесетих, Фридкин и Блати су сарађивали на пројекту Истеривач ђавола 3, али је Фридкин одустао због креативних неслагања.

Рођен у Чикагу, Фридкин је желео да постане професионални кошаркаш, али пошто није порастао више од 1,83 метра, одлучио је да промени каријеру и пређе у новинарство. Био је ожењен водитељком вести Кели Ланг и глумцима Лесли-Ен Даун и Жаном Моро. Иза њега су остала четврта супруга Лансинг и два сина.

Редитељ који је провео године радећи у документарној форми и сам се током година појављивао у многим документарцима о филмовима и филмским ствараоцима, укључујући Деценија под утицајем из 2003. и Чиста кинематографија: Очима мајстора.