Вивијен Вествуд – увек бунтовник, никада аутсајдер

Вивијeн Вествуд је увек знала где припада. Рођена је у самом срцу Енглеске током Другог светског рата, али је расла у Хароуу, северозападном предграђу Лондона, где се свакодневно срећу али ретко мешају полазници елитне средње школе Хароу и обични смртници, који око ње живе.

Вивијeн Свајер расла је и у свету у коме жене, које су на својим плећима држале лавовски део британске ратне индустрије док су мушкарци били на фронту, нису пристајале да се без отпора врате у своје предратне кухиње, а радна места врате мушкарцима. Њена одлука да се упише у престижну Уметничку школу у Хароуу, која је данас део Универзитета у Вестминстеру, одраз је непристајања на традиционалну улогу жене. Слично, њена одлука да напусти студије израде накита и сребрнине после само једног семестра, одраз су свести о томе којој класи је шта дозвољено у послератној Британији. „Нисам знала како девојка из радничке породице може да успе у свету уметности“, објаснила је касније Вивијен Вествуд.

Период реализма

Уследио је период прилагођавања на послератну друштвену и класну реалност у земљи, која је победу у Другом светском рату платила губитком царства и ендемским сиромаштвом нижих класа, које су чак до 1956. године јеле „на тачкице“. Вивијен је на једној забави 1962. године упознала Дерика Вествуда, младог шегрта из оближње фабрике усисивача „Хувер“. Венчали су се исте године, а наредне добили сина Бенџамина.

Млада Вивијен била је оличење послератне супруге, која дању ради у фабрици, предвече похађа педагошку академију, а увече брине о породици. Тако се квалификовала за учитељицу у основној школи. Њен живот одвијао се између Хароуа и још сиромашнијег оближњег Вилсдена, који је и данас синоним за беду, социјалне станове и банде. Међутим, и поред веома обичног живота ниже средње класе, млада Вивијен није у потпуности одустала од својих снова.

Наставила је да прави накит и продаје га викендом на тезгама Портобело роуда, који је у то време био седиште разних имигрантских заједница, укључујући и српску. Присећајући се своје породице, вичне да направи свашта ни из чега, Вествудова је оценила: „Могла сам да направим ципеле још као петогодишње дете“.

Период побуне

А онда је у њен породични стан у Хароуу, у друштву њеног брата, ушао пет година млађи студент престижне уметничке школе „Сент Мартинс“ Малком Мекларен. За разлику од Вествудове, Мекларен је потекао из боемске породице португалских сефардских Јевреја, продаваца дијаманата. Његов отац, шкотски инжењер, дао му је келтску риђу боју косе и презиме, али мало тога другог пошто је напустио породицу због „серијског неверства“ супруге.

Малкома је одгајила богата бака Роуз Коре Ајзакс, која га је саветовала да је „боље бити лош, јер је бити добар ужасно досадно“. Када је 1965. године ушао у стан Вествудове, наталкираног лица и са црвеним праменовима, који су уз помоћ воде и шећера стајали усправно као пламен, Мекларен је већ био дубоко зашао у сопствену културну револуцију.

Мекларен је направио својеврсну турнеју по најпрестижнијим уметничким школама Лондона. Задржао би се семестар-два, научио оно што је желео, спријатељио се с ким је желео и отишао даље. Био би клише рећи да је он у Вивијен нашао своју музу. Много је тачније рећи да је синергија Вествудове и Мекларена извукла најбоље квалитете сваког од њих на површину.

Резултат је била „панк културна револуција“, која је обележила другу половину седамдесетих година у Британији и прелила се у цео свет. Но, проћи ће дванаест година од сусрета „кума и куме панка“ до пуне реализације њихове визије. У међувремену, Вивијен се развела и преселила у јужнолондонску општину Вонзворт, где ће живети до последњег дана.

Вествудова и Мекларен добили су сина Џозефа 1967. године. Мекларен ће му дати породично презиме Коре уместо сопственог. Годину дана пре него што ће постати отац, Мекларен је ухапшен испред америчке амбасаде у Лондону јер је, протестујући против рата у Вијетнаму, запалио америчку заставу. Године 1968. Мекларен ће у Паризу из прве руке гледати масовну студентску побуну.

Међутим, генијалност двојца Вествуд–Мекларен заснивала се на томе што они нису „увезли“ туђе манифестације културних револуција. „Била сам бунтовник, а не аутсајдер“, рећи ће много деценија касније Вествудова. Обоје су правилно уочили да се културна револуција заснива на промени културе, а обоје су припадали „масовној култури“. Њихов успех почива на чињеници да су веома реално и веома стратешки уочили да британско друштво, традиционално имуно на револуције, треба мењати променом масовне културе. То је подразумевало пре свега моду и музику.

Мекларен је томе пришао више као пословном моделу него као концептуалном пројекту. Зато је закупио пословни простор у броју 430 у Кингс роуду са друге стране реке и самом срцу западног Лондона – Челсију. Избор ове локације није нимало случајан. Кингс роуд почиње у најбогатијем и најпрестижнијем делу Лондона – Најтсбриџу, а завршава се у тадашњој луци Челси на чијем улазу је, као својеврсна капија, стајао и стоји и данас паб „Крај света“ (World's End). Недалеко од тог паба, на супротном крају Кингс роуда од високог друштва, Вествудова и Мекларен створили су антикултуру свога времена.

Касније ће једна од њихових робних марки управо носити назив „Крај света“ као подсећање на то где је и зашто панк настао, али и као шаљив коментар да су за високо друштво панкери заиста представљали „крај света“. Мекларен се окреће музици и свој концепт револуције белог друштвеног отпада отелотворује кроз менаџерски рад са „Секс пистолсима“ чији је имиџ и наступ креативни пар брижљиво конструисао.

Зато не чуди што је једна од икона панк ере Вив Албертин у својим мемоарима закључила: „Вивијен и Малком користили су одећу да шокирају, изиритирају и изазову реакцију, али и узрокују промену. Џемпери од мохера су штрикани великим иглама и тако лабавим бодом да су били провидни, мајице су сечене жилетима, а натписи на њима су исписивани руком. Штеп и налепнице са робном марком су били напољу, показујући тиме како је одећа конструисана. Њихови ставови имали су одраз у нашој музици чија је порука била: 'У реду је не бити савршен и показати како твој живот и ум функционишу кроз песме и одећу'.“

Тријумф визуелног концепта панка свакако је концерт Стренглерса у парку Батерси 1978. године. Но, идеолошки тријумф панка недвосмислено је анти-прослава двадесетпетогодишњице владавине Елизабете Друге 1977. године када су Секс пистолси са брода на Темзи испред британског парламента отпевали своју верзију химне са текстом Боже спаси краљицу и њен фашистички режим. Но, оно што познаваоци панка не заборављају јесте да је концерт Стренглерса организован на пола пута између куће и посла Мекларена и Вествудове, као и да је њихова радња „СЕКС“ на Кингс роуду била кошница панка, а Секс пистолси само њене „пчеле радилице“.

Период Новог романтизма

Осамдесете године означавају почетак краја пословног и приватног партнерства Вествудове и Мекларена. За Вивијен Вествуд то је период истинског уметничког сазревања и све веће независности. Прва међународна колекција „Пирати“ из 1981. године плод је њене сарадње са музичаром Адамом Антом, али и њеног детаљног истраживања и деконструкције британске моде 18. века.

Вествудова и Ант прекомпоновали су романтичарски мит о бандиту Дику Турпину коме се приписује реченица „Устај и предај свој новац или свој живот!“ (Stand and deliver, your money or your life!) и створили неоромантичарску визију модерне једнакости. Тако је Вествудова изнедрила визуелни концепт још једног музичког правца.

Своје истраживање и деконструкцију романтичарских тема, заснованих на русоовском концепту „племенитог дивљака“, наставиће кроз колекције „Дивљаци“ (1981), „Бафало – Носталгија од блата“ (1982), „Пунктуре“ (1982), „Вештице“ (1982) и „Крај света“ (1983). Све ове колекције и даље су носиле заједничку робну марку Вествудове и Мекларена „Крај света“, мада никаквог партнерства међу њима више није било.

Период паганизма

Друга половина осамдесетих година је период када се Вивијен Вествуд сели у сам епицентар светске моде. Њено истраживање викторијанског модног периода довело је до стварања „мини-крини“ или амалгама кринолине и мини-сукње. Мини-крини је спој две на први поглед супротстављене идеје: кринолине – симбола ограничавања и спутавања жене кроз моду, и мини-сукње – подједнако сумњивог симбола женског ослобођења кроз моду шездесетих.

Овај феминистичко-социјални коментар на два лица модне, али друштвене диктатуре над женама, препознали су и усвојили мејнстрим дизајнери тог периода попут Кристијана Лакроа. Тиме су се за Вивијен Вествуд заувек отворила врата елитних модних писта, а она сама нашла одговор на сопствено питање „Како да девојка из радничке породице успе у модним круговима?“

Период доминације

Вивијен Вествуд није први уметник чије су дело, настало из бунта, пригрлили управо они против којих се то дело буни. Историчари уметности морају да се сложе у једном – мода Вествудове и време панка јесу променили британско друштво, разoткрили и донекле поцепали „шавове“ дубоких класних подела. Зато не чуди што је Вивијен Вествуд позвана да дизајнира академске тоге престижног Кингс колеџа или одећу за посаде авиона компаније „Вирџин“ милијардера Ричарда Бренсона.

Не чуди ни што се звезда бурлеске Дита фон Тиз удала за контроверзног Мерилина Менсона у венчаници, која је дизајн Вествудове. Но, када венчаница неког дизајнера постане предмет обожавања ликова у серији Секс и град, нема више сумње да је време револуције прерасло у време доминације, барем оне модне.

Формални печат том статусу дала је и краљица Елизабета Друга одликујући Вивијен Вествуд Орденом реда британског царства 1992. године и произвођењем славне креаторке у „дејм“, женски еквивалент титуле „сера“ четрнаест година касније за „заслуге и промоцију британске моде“. Коначно, узлазној путањи је крај када кћерка војводе од Јорка носи креацију Вивијен Вествуд на венчању будућег краља – принца Вилијама са „женом из народа“ Кејт Мидлтон 2011. године.

Период активизма и контроверзи

У двадесет први век Вивијен Вествуд је ушла са статусом модне дизајнерске иконе, који јој је дао значајну политичку тежину. И поред великог финансијског успеха, она се тридесет година није селила из свог социјалног стана у четврти Клапам у јужном Лондону. Тек по наговору свог трећег мужа, двадесет пет година млађег аустријског дизајнера и бившег ученика Андреаса Кронталера, купила је кућу у тој четврти, која је некад припадала легендарном капетану Куку.

Доследно својим коренима, подржавала је Лабуристичку странку, а посебно њеног ултралевог лидера Џеремија Корбина. Но, доследно је подржавала и странку Зелених и борбу против климатских промена. С друге стране, њено модно царство оптужено је за утају два милиона фунти пореза. Нагодила се и платила порезницима 350.000 фунти. То ју је међутим коштало сарадње са странком Зелених. „Нисам била довољно чиста за њих“, оценила је у свом блогу Вествудова.

Доследно је подржавала творца Викиликса Џулијана Асанжа, кога је посећивала и у еквадорској амбасади у Лондону, и у затвору Белмарш и за кога је дизајнирала мајице „Ја сам Џулијан Асанж“.

Године 2007. објавила је Манифест активног отпора пропаганди у којем је изложила своје виђење улоге уметности у борби за одрживост ресурса и заштиту човекове околине. Међутим, ускоро се нашла на удару еколога због коришћења материјала попут ПВЦ-а, полиестера и вискозе, које настају прерадом изузетно токсичних и штетних материја.

Конзумеризам је описивала као дрогу. Истовремено, цене у њеним продавницама у елитним деловима светских престоница вртоглаво су расле. На тренутној распродаји привезак за кључеве кошта шездесет фунти.

Период завештања

Вивијен Вествуд је преминула мирно у свом дому у јужном Лондону 29. децембра 2022. године.

Но, њен супруг Андреас Кронталер наставља њену традицију деконструкције модних периода колекцијом фирме Вивијен Вествуд за пролеће 2023. године, која носи назив „Ренесанса“ и инспирисана је песником из 17. века Џоном Доном.

Истовремено, њен син Џозеф Коре оснивач је фирме за женско рубље „Ажан провокатер“.

И најзад, без Вивијен Вествуд не би било ни Александра Меквина, Стеле Макартни, ни армије дизајнера, који чине британску модну машинерију, која чак и у постпандемијском свету земљи доноси приход од 30 милијарди фунти годишње.

Тиме је забетонирала своје место у модном пантеону модерног друштва. Није лоше за „девојку из радничке породице“.