Неуништива дела „божанског“ Микеланђела

Микеланђело је рођен у доба ренесансе, у револуционарном времену кад се филозофија древног света сударала са догматским средњовековним хришћанским вредностима. Био је веома ћудљив: у исто време љубазан и арогантан, скроман и ташт. Често прелазећи из усхићења у стање очаја Микеланђело је прибежиште налазио у уметности, а кажу да је на самрти тврдио да није створио своје најзначајније дело. Први је уметник тог доба који је објавио своју аутобиографију, а надалеко је био чувен анимозитет који су Микеланђело и Леонардо да Винчи гајили један према другом.

Пијета или Богородица са преминулим Христом

Ово дело је Микеланђело завршио са само двадесет и три године. У уметничком свету доживљава се као дело без преседана, с обзиром на то да је Девица Марија приказана као млада, а трагови Исусовог распећа се могу приметити само на шакама. Многи Микеланђелови савременици су је сматрали јеретичком.

Пијета је једини рад који је уметник икада потписао, уклесавши на Маријиној одори натпис „Ово је направио Микеланђело Буонароти из Фиренце“. Наводно, научуо је разговор двојице људи који су се питали ко је творац скулптуре и навели неког вајара из Милана. Микеланђело се после покајао и одлучио да више ниједан свој рад не потпише.

Скулптуру је 1972. године оштетио један ментално оболели човек који је са 15 удараца чекићем уништио Маријину руку, нос и део око очију. После пажљиве реконструкције, ово дело се данас може видети само под заштитним стаклом у базилици Светог Петра у Ватикану.

Давид

Микеланђело је био познат по томе што је био изразито строг и избирљив кад је у питању био мермер за скулптуре, али чувени Давид је направљен од блока који је 40 година стајао одбачен као неподесан и немогућ за обраду. Позната као Џин, масивна плоча била је извађена зарад градње фирентинске катедрале. Сујетни Микеланђело се тако представио као „изабрани“, који ће исклесати најимпресивнији кип на свету и издвојити од осталих уметника.

Када је Микеланђело завршио Давида, савременици су били импресионирани величанственошћу статуе и комисија истакнутих фирентинских умјетника се састала како би се одлучило где ће бити постављен. Међу учесницима су били, Леонардо да Винчи, Ботичели, Филипино Липи, Перуђино и Пјеро ди Козимо. Одлучено је да се статуа постави испред улаза у данашњу палату Векио.

Таваница Сикстинске капеле

Таваница Сикстинске капеле представља преокрет у Микеланђеловој уметничкој биографији. Иако се бранио и одбијао да се бави сликањем фресака, сматрајући ту врсту уметности много некреативнијом од вајарства, Папа Јулије II је био неумољив и инсистирао да управо Микеланђело ослика ову веома битну капелу у Ватикану.

Микеланђело је почео да ради скицу по којој је свод требало да буде осликан фигурама дванаест апостола. Али одједном је променио мишљење и затворио се у капелу, не дозвољавајући приступ никоме сем Папи и кренуо да ради френетичним ритмом, стварајући у периоду од четири године једно од најспектакуларнијих дела ренесансе и историје уметности уопште.

Стварање Адама један је од девет призора на највишем делу свода Сикстинске капеле и данас је једна од најпрепознатљивијих слика на свету.

Мојсије

Скулптура Мојсија, која се налази у цркви Светог Петра у ланцима у Риму била је међу делима које је Микеланђело извајао за недовршену гробницу папе Јулија II започету између 1513. и 1515. године. У прекидима статуа је рађена четрдесет година, а по завршетку сам стваралац није могао да верује колико је реална и желећи да се ослободи притиска савршенства, Микеланђело је чекићем намерно оштетио десно колено Мојсија уз речи „Проговори!“. Мало оштећење се може и данас приметити.

Скулптура је рађена у натприродној величини од три метра у седећем положају, док када би Мојсије устао имао би пет метара. Поред величанствености и осећаја живости у овој статуи, као једина недоумица остаје: зашто Мојсије има рогове? По једном тумачењу, сматра се да је дошло до грешке у преводу хебрејске речи ауреола, јер се на хебрејском рог и ореол изговарају исто. Друго мишљење је да је Мојсија нашла поред реке египатска принцеза и да је зато прво био део египатског свештенства, док није сазнао за своје порекло. При вршењу паганске службе, стављао би рогове као одавање верности и почасти богу Апису (бику).

Страшни суд

Године 1534, Микеланђело се после скоро четврт века вратио фреско-сликарству. Тема ове његове посљедње фреске је Страшни суд, коју је за Сикстинску капелу наручио тадашњи папа Павле III. Сликарски стил овог Микеланђеловог дела је видно другачији, избор боја је простији и чине га смеђи тонови фигура, насупрот јасне небеско-плаве боје позадине.

Христос као судија, окружен апостолима, свецима и мученицима, диже десну руку у знак спасења оних који се налазе на тој страни, а спушта леву у знак осуде оних испод, сугеришући таквом координацијом покрета коначно успостављање равнотеже међу људима.

Микеланђело је оставио релативно мало званичних аутопортрета, али је повремено притајено убацивао своје лице на неке слике и скулптуре. Најславнији од ових тајних портрета налази се на детаљу Страшног суда, где свети Бартоломеј у руци држи одрану кожу, чије лице подсећа на уметниково.

Црквени званичници су сматрали да је Микеланђелов Страшни суд непристојан због нагих људи на слици. И мада га је папа Павле III бранио, каснији црквени великодостојници су ангажовали уметника који је морао да покрије интимне делове ликова на фрескама.

Купола базилике Светог Петра у Ватикану

У својој 72. години живота, Микеланђело је постао главни архитекта базилике светог Петра у Ватикану, после смрти свога предходника Антониа Сангала Млађег.

Пројекат саме куполе пролазио је кроз разне промене, како су се архитекте овог здања смењивале, да би сам Микеланђело пројекат куполе вратио на основну идеју свог пријатеља и првог пројектанта Базилике, Брамантеа, уз додавње личног печата.

Тако је Микеланђело који је себе доживљавао као вајара, оставио трајни печат као сликар и каријеру завршио као архитекта.